Samo dva puta sam se susreo sa Titom

List Pogled

6 decembar 1990. «Netačna je pretpostavka da je Broz bio čovek ograničene pameti. On je, u svakom slučaju, bio ličnost ograničene kulture i jedne «falš» civilizacije, ali je jako lukav čovek.

Broz, povodom uspeha mog filma organizuje 1967. godine na Brionima prijem, posvećen delegaciji filmskih radnika. Nije nas čak primio ni na Brionima, nego na Vangi što je po protokolu predstavljalo posebnu čast. Zadržali smo se kod njega od tri popodne do jedanest sati uveče. Pokazao nam je čak i svoju spavaću sobu i bio jako ljubazan sa nama. Svima je dao do znanja da svi treba da pomognemo da se posle Skupljača perja napravi Bitka na Neretvi i Sutjeska. Povela se čak i zanimljiva debata: da li je bolje da Tita igra Ričard Barton ili Kirk Daglas. Samo dva puta sam se susreo sa njim. Tamo na Brionima smo čak i nešto malo razgovarali. Više sam razgovarao sa Jovankom Broz, koja ja na mene ostavila utisak inteligentne, otvorene žene mada je bilo malo vremena za merodavan sud. A u «Zagorskoj kleti», koju je Tito imao na Brionima, došlo je i do vrlo neprijatne replike. Naime, u jednom trenutku sam ga zapitao: «Druže predsedniče, da li nešto może da se učini za ove naše Cigane?» Pritom sam mislio na njihov socijalni položaj. Na to me je on, pošto sam sedeo dole duboko u pozadini, mrko pogledao i rekao: «A šta hoćeš time da kažeš?» Moram da kažem da je u tom trenutku nastala vrlo neprijatna tišina, neprijatna za mene i sve prisutne. Zavladao je tajac. U poslednjem času me je spasao Fadil Hadžić, koji je napravio neku šalu na račun Cigana i razgovor je skrenuo na drugu stranu… Ja se i danas sećam tih strašnih, vodenih očiju Brozovih. Neću preterati ako kažem da su to bile strašne oči, plave i prazne kao da su plivale u nekoj tečnosti. Istovremeno se, ispod tih ledenih čeličnih očiju nazirao izuzetno šarmantan osmeh koji sam video jedino kod Čaplina i kod Krleže. Posle toga sam se sa Titom sreo još jedan put. Kasnio sam na neki sastanak u predsedništvu i dok sam trčao, uz stepenice, pogledi su nam se sreli. Pogledao me je nadmeno, sa visine onim istim strašnim očima i to je sve.» A.P.

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.