Sujeverje

Boro Drašković – Film o Filmu
(razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) Odlomak iz knjige: Gluma na putu
… Nevreme se na mah utišava, podrhtavaju vrata kao da kroz njih prodire utvara.
Iznenada puca sijalica. U mrklom mraku Saša se krće po stanu, u ruci mu je lampa koja iznenada zasvetli.
PETROVIĆ: Sad ću vam pričati malo o nekom mom obliku sujeverja… U stvari ne bih to baš nazvao sujeverjem, to je zapravo jedna determiniranost zbivanja koju čovek otkriva i koja ga na izvestan način fascinira, a izmiče racionalnom tumčenju i počinje da biva stvarno iracionalna.
BORO DRAŠKOVIĆ: … U mladosti je voleo da igra karte.
PETROVIĆ: Zabavljao sam se takvom vrstom avantura, ja svojom prirodom naginjem kocki, to je u stvari vezano za sujeverje.
BORO DRAŠKOVIĆ: Tada je, oraspoložen, ne bez ironije, ponovo predložio da iz knjige izbacimo sve «sve što deluje neozbiljno»…
PETROVIĆ: Pomenuo sam kocku, poker, rulet itd. A ovo je više od toga, događanje koje je programirano, kompjuter iz ko zna kojeg doba, nekakvi geni ko zna kad posejani… Kao klinac čitao sam Bergsona, sećam se onog famoznog momenta polemike o Darvinovim tezama koje obara na jedan veoma zanimljiv način. Bergson je otkrio da jedna ogromna sipa na Pacifiku ima oko isto kao čovek. To se slučajno ne może stvoriti. Neko je programirao da se na dva različita stupnja razvoja kao što su čovek i sipa – javi jedna takva biološka organizacija…
Setio sam se srednjevekovnog pisca: ono isto oko kojim ja gledam Boga, Božje je oko koje posmatra mene.
To je jedna velika tajna. Ja ne znam ko to stvara, da li je to Bog ili je sam čovek Bog. Može se postaviti pitanje da li nas svet stvara ili mi stvaramo svet?
Na neki način sad sam već siguran da se zbivanja u životu dešavaju u nekim serijama. U serijama se dešavaju i nesreće, bolesti, umiranje…
Ja zaista imam osećaj da živim život koji sam već nekad živeo, da unapred znam šta će mi se desiti. Uglavnom se to i dogodi, možda ne u potpunosti, ali se ipak dogodi. Onda te serije, to je strahota. Recimo u kocki. Igrao sam dobro poker u mladosti i znam kako to izgleda. Može se desiti da vi sami prekinete seriju – ukoliko u jednom momentu date pogrešan agens svojoj psihi, serijal se prekida. Ispostavlja se da je ispunjenje sujeverja u životu jednog čoveka stvarno kao hleb, kao čaša, u svakodnevnici.
Vidite, kod pokera, ako sa tri kralja recimo… prijavite pas, a to učine i ostali igrači (znači vaša šansa je propala), ta karta će vas brzo kazniti. Tako je i u životu, ukoliko promašite u jednom momentu, to nije toliko značajno tog trenutka, ali taj isti promašaj kazniće vas u budućnosti nekoliko puta…
BORO DRAŠKOVIĆ: Slično je i sa filmom. Desi se da je ceo materijal uspešno snimljen. Ali ukoliko ne odgonetnete prave mogućnosti materijala, kažnjava vas film, počinjete da gubite u montaži.
PETROVIĆ: Da. Ukoliko niste uspeli da iskoristite sve scene, film vas kažnjava i ispostavlja se da je promašaj veći nego što ste mogli pretpostaviti. O kocki se često govori u pežorativnom smislu. No nije baš tako. Zašto mnogi velikani nisu odoleli kocki?! Dostojevski, na primer. Tesla. Kocka vam je isto što i život. Sve karte su u vašim rukama, ali rezultate kroje neka njihova pravila. Životom želite da dirigujete, ali muzika nije baš onakva kakvu očekujete. I karte i život imaju neki svoj red.
… Pa, eto, vidite, sujeverje mi nije strano. Ja kucam u drvo, broju 13 nisam naklonjen, ne volim da prođem između dve bandere itd.

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.