Biografija

Ako ne volimo ljude ne možemo ni filmove da pravimo - Aleksandar Petrović

Aleksandar_petrovicAleksandar Petrović (Saša Petrović)  rođen je u Parizu 14. Januara 1929. godine. Umro je 20. Avgusta 1994. godine u Parizu. Kosmopolita ne po svom srpskom poreklu već njegovom čvrstom vezom i vezom njegove porodice sa Francuskom.

1947 - Odlazi u Prag i upisuje se na Filmsku Akademiju (FAMU) ali već 1948. godine je primoran da prekine studije iz političkih razloga (rezolucija Informbiro i razdor između Jugoslavije i SSSR-a) i vraća se u Beograd. Nastavlja studije na filozofskom fakultetu i diplomira  na odseku Istorije Umetnosti. Uporedo radi na filmu kao asistent režije i kasnije kao režiser i scenarista. Za nedeljne novine piše kritike za umetnost i film.

1955 - Zajedno sa Vickom Rasporom režira dokumetarni film Uz druga je drug. Druga nagrada za režiju-festival Pula 1956.

1957 – Po sopstvenom scenariju režira svoj prvi dokumentarni film Let nad močvarom. Prvo pretstavljanje jugoslovenskog filma u Kanu. Film je primećen i nagrađen – nagrada Kritike – Festival Pula.

U jesen sklapa brak sa Branislavom Marković.

Iste 1957. godine snima kratkometražni film Petar Dobrović o istoimenom srpskom slikaru.

1958 –Sa Vickom Rasporom snima igrani film Jedini izlaz sa ratnom temom. Saradnja nije ostvarila  očekivane nade.

Od 1958. godine Petrović za sve svoje filmove piše sinopsise, scenarija, dijaloge, pravi izbor muzike, i naravno, ih režira. Bio je isključivi autor (od 1995 godine, glavna nagrada Festivala autorskog filma (FAF) u Beogradu nosi njegovo ime, Aleksandar Saša Petrović).

putevi Aleksandar Petrovic1958 – realizuje kratkometražni film Putevi, film o životu i delu srpskog slikara Save Šumanovića. Film je više puta nagrađen na domaćim i stranim festivalima. Njegovi kratkometražni filmovi nastavljaju da se prikazuju na raznim festivalima.

1960Rat ratu istorija radničkog pokreta u Srbiji do II-og svetskog rata.

1961 – Dvoje prvi autorski dugometražni film Aleksandra Petrovića koji obeležava početak modernog jugoslovenskog filma. Prikazan  na festivalu u Kanu, francuska i italijanska kritika je pisala da je to ostvarenje jedne socijalističke kinematografije  koje je svojim intimnim izrazom podjednako odgovaralo najeksluzivnijem razvoju savremene težnje moderne svetske kinematografije  («nouvelle vague» - novi talas).

1962 – Postavljen je za profesora filmske režije na beogradskoj Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju.

 

1963 – Film Dani zajedno sa Dvoje ocenjeni su od strane štampe kao jedni od prvih intimističkih filmova koji nisu bili propagandni. Petrovića su prozvali predstavnikom novog jugoslovenskog filma.

1964 – snima dokumentarni film Zapisnik, takozvani «kritički žurnal» kojim je na smeo način denuncirao tadašnji televizijki žurnal.

tri aleksandar petrovic1965 – realizuje kratkometražni film Sabori koji je takođe i dokumentarni film a može se reći i vanvremenski film.

1965 – Film Tri postiže svetski uspeh. Aleksandar Petrović je pozivan i nagrađivan na svim velikim svetskim festivalima. Dodeljuju mu najveće nagrade u Jugoslaviji i u drugim zemljama sveta. Na filmskom festivalu u Puli Tri dobija 3 Zlatne arene: Veliku Zlatnu arenu za film, Zlatnu arenu za režiju i Zlatnu arenu za mušku ulogu. Na cenjenom filmskom festivalu u Karlovim Varima dobija Glavnu Nagradu.  Tri je ušao u selekciju za «Oskara» za najbolji strani film 1966 godine. U anketi sprovedenoj 1979. godine od strane Instituta za film po izboru Jugoslovenskih filmskih umetnika i kritičara za najbolji film u istoriji jugoslovenske kinematografije, drugo mesto pripada filmu Tri, dok je na prvom mestu film Skupljači perja.

nagrada-skupljaci-perja Skupljaci_Perja_AZ_EP11411967 – Skupljači perja je prvi film o Ciganima u kome oni govore njihov jezik. Kritika je potvrdila opšte mišljenje  da se radi o izuzetnom umetničkom delu.  «Tačan u tonu i detaljima, veličanstveno istinit. Poetičan, melanholičan, topao, nežan, snažan, duhovit i gorak.» «Film Skuplači perja je eksplozija mladosti, ljubavi, životne radosti.» «Petrovićevo remek-delo je odavanje najlepše počasti slobodi i ličnosti.» Sam Petrović kaže: «razvijao sam u sebi potrebu za iracionalnim i ona je kulminirala u Skupljačima perja i jedna od stvari zbog kojih Skupljači perja jesu ono sto jesu, je baš to da ti ljudi ipak svojim temenom dodiruju iracionalno.» Film osvaja mnogobrojne domaće i strane nagrade. - XIV Festival u Puli: Velika zlatna arena za film i Zlatna arena za režiju, - XX Filmski festival u Kanu, 1967: Velika Specijalna nagrada glavnog žirija i FIPRESCI (nagrada međunarodne filmske kritike).  1968. godine nominovan je za Oskara za najbolji strani film i za Zlatni Globus (Golden Globe i Hollywood foreign Press Association – nominovan 1968. godine za najbolji strani film od strane kritike). Film je pozivan na najelitnije svetske festivale.

Bice skoro propast sveta21968 – Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta, fabulu filma Petrović uzima iz jedne najobičnije novinske informacije «u stvari, taj podatak da je u jednom vojvođanskom selu otac uzeo na sebe krivicu za zločin svoga sina doveo sam u vezu s nekim elementima u konstrukciji "Zlih duha" i tako naparvio siže svoga filma.» To je film koji otkriva problem slobode u svetu bez slobode. Pre nego što je snimio svoj zadnji film Seobe Petrović je smatrao da mu je najbolji film Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta.

1969 - Ministar za kulturu Francuske Republike Andre Malro (André Malraux) uručuje Aleksandru Petroviću «Orden Viteza reda lepih umetnosti i književnosti».

majstor i Margarita1 Aleksandar Petrovic1972 – Aleksandar Petrović duboko veruje u čvrstu vezu izmedju literature i filma i okreće se ruskoj literaturi. «Bulgakovu me je privuklo i jedno slovensko, meni blisko, osećanje humora. To je dubok, oštar, nimalo naivan humor. Pa, onda i njegova mudrost. Odnos Bulgakova prema vlasti, to je odnos jednog izuzetno mudrog čoveka.» Po Bulgakovu snima film Majstor i Margarita. “Među javom i međ snom”. Film izuzetno cenjen u zemljama zapadne Evrope i u Americi i nagrađen mnogobrojnim prestižnim nagradama. XX Filmski festival u Puli, 1972: Velika Zlatna arena za film, i još tri Zlatne arene za režiju, scenografiju i mušku ulogu kao i Zlatna vrata Pule, na XXXIII festivalu u Veneciji, Avgust 1972: Srebrni lav (ukinuta je bila nagrada Zlatni lav), nagrada CIDALC za najbolju adaptaciju književnog dela i Zlatna plaketa Sv. Marka, Film godine po izboru domaće kritike. Drugo mesto po izboru francuske publike za najbolji film godine u Francuskoj 1973 i mnoge druge domaće i svetske nagrade.

1973 - Petrović je u nemilosti, isključen sa katedre profesora filmske režije na beogradskoj Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju. Prinuđen da napusti zemlju, sa teško hendikepiranim sinom, odlazi da radi u Nemačku i Francusku. «Što se tiče Majstora i Margarite, stvarno ne znam šta se dešavalo. Radi se o monstruoznom primeru manipulacije političkim okolnistima. Taj je film na festivalu u Puli dobio 4-5 nagrada, između ostalih i Veliku zlatnu arenu, proglašen je filmom godine od strane stručne kritike. Ni sam ne znam koje je sve nagrade dobio. Prikazivan je po celoj Evropi i većem delu sveta. Međutim, najednom, u kontekstu afere Plastični Isus, koju su ljudi zloupotrebili što su prebacili sve to i na film Majstor i Margarita, optužen sam za antikomunistički film. Navedimo jedan paradoks: taj film je bio zabranjen za prikazivanje od radničkog saveta Dunav filma, a istovrumeno je vodeća ličnost za propagandu Francuske KP Žiken izjavio u intervjuima u Francuskoj da je to najbolji film godine zbog njegovog antistaljinističkog stava. Suština toga je vrlo mračna, nije političke prirode. »

U periodu od isključenja iz Akademije za pozorište, film i televizuju, trebalo je izdržavati svoju porodicu. Petrović piše tekstove po narudžbini: scenario Bankar vampir, Emanuelle II, sinopsis za film o Džonu Kenediju. Takođe je za sobom ostavio scenarija po kojima je želeo da snima filmove: po pripovetkama  Isaka Babelja Odesa, Benja kralj i Crvena konjica, Memoari Leopolda Trepera, Pseće srce po romanu Mihaila Bulgakova, zatim, U ime svih mojih po romanu Martina Greja (Martin Gray), koscenaista Max Gallo, originalni tekst Pravi kraj vikenda, 1975. - 1976. scenario po narodnoj pesmi Banović Strahinja (nagradjen za najbolji scenario radjen po književnom delu - festival Vrnjačka Banja) film je režirao Vatroslav Mimica. Na žalost, realizacija svih tih projekata je ostala jalova uzevši u obzir da je Aleksandar Petrović za sve svoje filmove on lično pronalazio materijalna sredstva i montirao razne saradnje a da mu je rad na filmu u Jugoslaviji u tom periodu bio onemogućen čitavih 18 godina.

grupni portret s damom aleksandar petrovicVeliki nemački pisac i nobelovac Hajnrih Bel (Heinrich Böll) stupa u saradnju sa Aleksandrom Petrovićem i poverava mu ekranizaciju njegovog najnovijeg dela Grupni portret sa damom.

1977 – Romi Šnajder (Romy Schneider), Brad Dourif, Mišel Galabri (Michel Galabru), Milena Dravić, Rudiger Vogler (Rüdiger Vogler), Velimir 'Bata' Živojinović daju zapažene uloge. Film je prikazan na XXX festivalu u Kanu 1977.
 Nagrađen u Nemačkoj 1977. Zlatnom filmskom trakom za najbolju žensku ulogu Romi Šnajder i Srebrnom filmskom trakom za film u celini. «TRIBUNE DE GENEVE» piše: «Film je isto tako dobar, ako ne i bolji, od romana». «L’AURRORE» piše: «Niko bolje od Aleksandra Petrovića (uz učešće Heinrich Böll, dobitnika Nobelove nagrade), nije mogao da ekranizuje «Grupni portret sa damom» taj spomenik savremene literature. – Ne, niko osim Aleksandra Petrovića nije mogao još jednom da ponovi svoj uspeh u adaptaciji jednog drugog dela Majstor i Margarita.»

1979 – Nemajući mogućnost da u Jugoslaviji snima filmove a želeći da publici prikaže Bulgakova (film Majstor i Margarita proglašen na festivalu u Puli za najbolje ostvarenje 1972. godine, nikada nije bio zabranjen ali je odmah zatim bio povučen iz bioskopske mreže), uspeva da montira dve veoma zapažene pozorišne predstave: Majstor i Margarita u Narodnom pozorištu u Beogradu i Pseće srce u Ateljeu 212. Naime pozorišna predstava Majstor i Margarita nije bila bunt Aleksandra Petrovića na zabranu filma kako je kritika tvrdila već pokušaj da «Kroz ovaj praktičan primer iznosim svoje stanovište o interdiciplinarnosti režije.» A.P. Pseće srce je ostalo dugo vremena na programu, predstava je doživela veliki uspeh.

 1981 Banović Strahinja – Scenario je ponudio Avala filmu, naravno, očekujući da će moći i da režira film, ali režiju je produkcija poverila Vatroslavu Mimici (blaži vid daljeg “prognanstva”). Film je prikazan na festivalu u Puli. Mnogi su bili mišljenja da je to najbolji domaći filmski scenario ikada napisan. Na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji, 1981 godine, dobio je nagradu za najbolji scenario prema domaćem književnom delu. Film je bio prikazan i na Filmskom festivalu u Veneciji 1981 godine - van konkurencije.

seobe aleksandar petrovic1987 - Početak snimanja Seoba po čuvenom istoimenom romanu Miloša Crnjanskog. Film o kome je maštao još od 1957. godine kada je kontaktirao pisca koji je bio u emigraciji u Londonu. Saglasnost pisca za adaptaciju je dobio po njegovom povratku u Beograd i posle dugog perioda prekida rada na filmu u Jugoslaviji Petrović, kako kaže Bori Draškoviću (Film o Filmu) «čovek se tuče, ušao je u igru. U ring!». Film je grandiozni projekat, uporedo snima za televiziju seriju od  osam epizoda.

Diriguje plejadu afirmisanih glumaca Avtandila Maharadze (Avtandil Makharadze), Izabel Iper (Isabelle Huppert), Rišara Beria (Richard Berry) Bernar Bliea (Bernard Blier), Erlan Jozefsona (Erland Josephson), Dragana Nikolića, Mikija Manojlovića, Mirjanu Karanović. Petrović njegovom majstorskom umetničkom palicom stvara sliku velikih seoba Srpskog naroda  koji je svoje snage i kosti rasipao od Dnijepra do Loteringije tokom XVIII i XIX veka. Njegov vizuelni reljef izražava naročitu viziju Podunavlja, (Dunav puca pred očima), «sudar  i eksploziju blata, prašine sa najsuptilnijim dekorom, unutar vremena, baroka… Iz svega proizilazi nešto što bih ja nazvao personifikacijom ljudskog genija i ljudske gluposti» …A.P. (Film o Filmu - Bora Drašković)

Petrović je stvorio delo koje prikazuje ko su Srbi i kroz kakva su iskušenja, zablude i tragedije prolazili.

aleksandar petrovic“Najveću životnu energiju uložio sam u dve stvari: u svog sina Dragana i u Seobe. Na žalost nisam dočekao da sina vidim kao odraslog momka, jer je u toku snimanja umro, a neću biti prisutan ni na premijeri filma kojeg smatram životnim delom. Tako je valjda Bog hteo. Ima neka sila iznad nas koja rukovodi našim sudbinama, “slučaj komedijant”, kako je to rekao Crnjanski. Uveren sam da će se Seobe dopasti publici." Zadnji intervju A.P. koji je dao Aprila meseca 1994. godine u bolnici Lariboazier (Hôpital Lariboisiere u Parizu).

Srpska verzija (film je bio francusko-srpska koprodukcija) prikazana je u “Sava Centru” 28 aprila 1994. godine. Francuska verzija Migrations još uvek nije prikazana publici, večiti sudski procesi. Svi su izgledi da će uskoro Seobe Aleksandra Petrovića videti dan u Francuskoj i u drugim zemljama.

Aleksandar Petrović je preminuo 20. Avgusta 1994. godine u bolnici Salpetrier (Hôpital Pitié Salpêtrière) u Parizu.

Tokom svog života vodio je upornu borbu za film. Godinama je Aleksandar Petrović bio Predsednik Udruženja Filmskih Radnika. Jedan je od osnivača i član Evropske Akademije za Film i Televiziju (L’Académie Européenne du Cinéma & Télévision). Takođe je bio jedan od osnivača i predsednik FEST-a (Beogradski međunarodni festival), član je SACD (Udruženje Autora i Dramskih Kompzitora - Pariz). Predsedavao je i bio član mnogih internacionalnih filmskih festivala.

Njegovo ime je ušlo u svetske značajne enciklopedije kao i u stručne «rečnike». Na svetskim univerzitetima studenti filmske umetnosti pišu disertacije o filmskom i umetničkom radu Aleksandra Petrovića. Njegovi filmovi su bili prikazivani i nastavljaju da se prikazuju u celome svetu. Uspeo je da se afirmiše kao apsolutni autor svojih filmova i da bude drugima primer.

Javno je iznosio svoje političke stavove. 1989. – Aleksandar Petrović je bio jedan od prvih intelektualaca koji je digao glas protiv Slobodana Miloševića. Bio je jedan od osnivača Demoktatske Partije. Kasnije se povukao da bi prišao novo osnovanoj Liberalnoj Partiji gde je izabran za podpredsenika i tu funkciju vršio do svoje smrti.

Do kraja života ostao je veran pobornik istine. Za sobom je ostavio bezbrojne tekstove ne samo iz oblasti filma već i iz oblasti umetnosti uopšte, estetike, književnosti. Bio je, i preko svog dela nastavlja da bude cenjeni filmski teoretičar. Mnoga uvažena imena stručne filmske literature napisale su knjige o njegovom delu. Aleksandar Petrović je ostavio za sobom dirljive stihove posvećene svome sinu, stihove koje je godinama čuvao za sebe. Pred svoju smrt se rešio da ih sa drugim tekstovima vezanim za svoje uspomene i doživljaje publikuje. «Sve moje ljubavi slepi periskopi»  su publikovani nekoliko meseci posle njegove smrti.

Aleksandar_petrovic_spomenikAleksandar Petrović je sahranjen u Parizu, na groblju Per Lašez (Père Lachaise) pored svog sina Dragana i majke Anke.

“Izazivajući prošlost izazivamo zvezdanu prašinu. Način da uobrazimo da smo saznali neku istinu. A sve se spaja u bezglasnom i najstvarnijem ponoćnom svetu izmedju fantazije i sna…” A.P.

“Svi se ti filmovi vrte oko smrti.  Dvoje govori o umiranju ljubavi, Dani o smrti jednog susreta, jednog osećanja. Tri govori o tri smrti u ratu, sve tri besmislene. Ako bolje razmislim, i Skupljači perja i Biće skoro propast sveta – nek propadne nije šteta, kao i Grupni portret s damom imaju lajtmotiv – smrt.” A.P.

Nije imao vremena da citira Seobe u kojima ljubav i smrt dostižu apoteozu.

Radmila Petrović Čvorić

Pariz 08. Februar 2013

     
Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.