Anegdote i zanimljivosti

Saša

Aleksandar Petrović je dobio nadimak Saša još od rodjenja. U njegovoj porodici nikada ga niko nije zvao Aleksandar. Međutim, on je držao do svog krštenog imena Alexandre koje je dobio na rođenju u Parizu ali kasnije je preveden: Aleksandar. Sve svoje filmove i tekstove potpisivao je isključivo Aleksandar Petrović. Njegova porodica ga je uvek zvala Saša i nije imao ništa protiv da ga i drugi tako zovu. Imao je još jedan nadimak iz mladalačkog doba koji su mu dali njegovi drugovi sa Slavije i iz plivačkog kluba (bio je vaterpolo golman u klubu «Partizan») ali taj nadimak nije bio dugog veka. Zvali su ga Sule. Samo ipak:

aleksandar petrovic ime delo

Aleksandar Saša Petrović - 1931. do 1967.

ap1

aleksandar petrovic 10

Poslednje fotografije iz ličnog albuma Pariz Januar 1994. U poseti kod svog prijatelja Žan Filip Leka (Jean Philippe Lecat francuski ministar kulture 1978-1981)

O poreklu, sećanje

Boro Drašković - Film o Filmu Izdanje Prometej (razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) Odlomak iz Svako je kinoteka PETROVIĆ: Trebalo bi početi s’ onim što je najvažnije u sudbini. Moje sećanje dopire daleko unazad, ali zanimljivo, i to sećanje je vezano za slike, što ne znači da sam se rodio kao reditelj (smeh). Ja se zapravo ne sećam događaja i reči, ja se sećam svakih vrsta slika…

aleksandar petrovic sasa

1931. godina – 3 brata Petrović s’leva na desno: Petar 1925-1947, Aleksandar 1929-1994, Milan (Mile) 1930-1935 Sećam se, recimo, kako je moj mlađi brat, koji je umro 1935. godine od leukemije, učio da hoda u drvenom dubku u kome sam i ja pre njega prohodao… Sasvim precizno vidim kujnu sa crno-belim pločicama i taj dubak i brata kako pokušava da se pomakne, i ništa drugo… Posle sam proverio tamo gde smo stanovali, kod nekog gazda Gruje, u zgradi koja je izlazila na dve ulice, Kraljice Natalije (Narodnog fronta, danas) i Gepartove, i utvrdio da smo imali stan s tim crno-belim pločicama… Ili predratna ujdurma za lečenje nazeba i bronhitisa: slačice uvijene u šal koje su nosile «zuze», crni trouglasti šal u koji su me uvijali i ostavljali da se igram s’njim…Sećam se balkona, ustvari zida gde smo se mi deca prepuštali vragolijama… To su zapravo neki naši mali filmovi… Tih slika se ja veoma precizno sećam isto kao na primer, prizora iz Veridijane: prosjaci oko stola otpočinju tajnu večeru… tako je isto meni reljefno i ovo, dubak, pločice, šal, zid… To nisu anegdote, to su baš slike. Sećanje je počelo baš sa slikama, a onda su se stvari dosta brzo odvijale, sad se već čovek seća i događaja. Mislim da će biti zanimljivo da ljudi to čuju…

… U stvari šta je film? Film je predmetnost, film je realnost, stvarnost, film je slika.

FAMU - Prijemni ispit

Posle završene mature 1947. godine Aleksandar Petrović nije mogao da se odluči za izbor daljih studija. Otac je želeo da se sin upiše na tehnički fakultet i postane inženjer kao i on i majka, ali majka, poznavajući sinovljevo interesovanje za književnost i umetnost, kada je pročitala u novinama da je objavljen konkurs za upis na filmsku akademiju u Pragu a u opisu studija bila je citirana i filmska tehnika, savetovala je sinu da konkuriše. Tako se Aleksandar Petrović odlučio za izbor svoje buduće profesije.

«Sa samog ispita u sećanju mi je ostalo da sam morao da otpevam jednu srpsku narodnu pesmu ; možete da mislite: jednog izbezumljenog klipana koji je dva-tri meseca pre toga video «Decu raja» i jedan čehoslovački film o kome danas stvarno ništa više ne bih mogao da kažem, a koji me je u to vreme oduševio (zvao se «Violina i snovi»), jednog izbezumljenog klipana, dakle, koji je posle projekcije ta dva filma u Beogradu (a u Beogradu su se u to vreme davali samo sovjetski filmovi) rešio da postane filmski režiser, kako stoji ispred jedne ozbiljne komisije sastavljene od gomile ozbiljnih ljudi, i kako peva jednu neozbiljnu seljačku srpsku pesmu, koja se, dobro se sećam, zvala «Ubava si Jano…» - Prizor za bogove!... – I danas se iskidam od smeha kada se toga setim. – Bilo kako bilo, medjutim, ja sam bio primljen u FAMU i, eto, postao filmski režiser. Ko zna, dakle, šta bi bilo da tu pesmu nisam otpevao!»

skupljaci traka22

Tokom snimanja svog dokumentarnog filma Zapisnik Aleksandar Petrović se našao u Somboru.

Kako sam pronašao pesmu Đelem, Đelem

Sve moje ljubavi – slepi periskopi Aleksandar Petrović Izdanje Prometej Odlomak iz Kako sam pronašao pesmu Đelem, Đelem

«Ulazili smo u kafanu, a sa podijuma, kroz dim, prezirući galamu, kroz otvorena vrata u noć, leteli su zvuci buduće ciganske himne, pesme Đelem, Đelem… Jer pesma Đelem, Đelem… jeste pesma čIka Mikajla Lakatoša…
zapisnik

«U somborskoj kafani pronašao sam ram za moj kritički žurnal broj 1: puteve – drumove, razume se… Jer pesma Đelem, Đelem

ne samo da muzički sugeriše osećaj letenja i putovanja, već su joj i reči posvećene putovanju (Putujem, putujem, itd.).»

… Ja sam, dakle, uokvirio one tri crne mrlje farovima duž novih YU drumova, a pesma Đelem, Đelem…, postavljena kao muzička pratnja, dala je tim drumovima krila…

Ništa mi, međutim, nije vredelo… Komunistički cenzori su bili totalno nemuzikalni : drugi broj mog «kritičkog žurnala» nikada se nije pojavio… Ali sam i ja njih zeznuo : Đelem, Đelem… sam stavio u film Tri i u Skupljače perja… I čika Mikajla – on se u oba ta filma pojavio kao glumac – i Oliverče, koja je Đelem, Đelem… sjajno pevala u Olimpiji, mnogo bolje od Tereze Kesovije, koja je inače, moja omiljena pevačica. Čika Mikajlo je odavno umro… Pokoj mu duši…» A.P.

djelem djelemPesma je imala planetarni uspeh. Kad god bi Alekasandar Petrović ušao u kafanu u kojoj je svirao ciganski orkestar (čak i u Parizu i Njujorku), Cigani bi ga prepoznali i odmah pevali Đelem, Đelem. Tolikom uspehu pesme sigurno je doprinela i Olivera Vučo (sada Olivera Katarina). U filmu Skupljači perja je igrala kafansku pevačicu. Njen glas je oduševio Bruno Kokatriksa (Bruno Cocatrix) vlasnika čuvene pariske dvorane Olimpija i angažovao je. Bila je senzacija, o njoj se pisalo na prvim stranicama novina. Pevala je uzastopnih 72 dana!

Ubrzo, po izlasku filma, Cigani su odlučil da će im pesma Đelem, Đelem biti himna.

Sećanje sa snimanja Skupljača perja

«Ono što čovek mora da razume to je, da je rad sa njima gotov kada njima dosadi. Recimo, ako hoću da ponovim scenu sa nekim statistom Romom, ovaj kaže: «E neću, gazda, neću šefe!» Tu je onda kraj. A ako dodam: «Da ti platim». «E ne moš’ da mi platiš. Neću.» E, i to je deo njihove slobode.»

SKUPLJACI2

Saša je voleo da kaže da je «baksuz»

Nagrada u Kanu i Oskar

Film Skupljači perja je bio selekcioniran za kanski filmski festival. Oko nagrade koju je dobio film, bilo je mnogo priča. Najpopularnija je da je Ratko Dažević (Direktor Avala filma – producent filma Skupljači perja) pre dodeljivanja nagrade, prodao film Karlu Pontiju kako bi ovaj obezbedio Zlatnu palmu Antonionijevom filmu Blow-Up, čiji je on bio producent.

skupljaci perja

Virna Lizi predaje nagradu Aleksandru Petroviću

Međutim, žiri je već bio rešio da Zlatnu palmu da filmu Skupljači perja. Klod Leluš (Claude Lelouche) predsednik žirija se oduševio filmom. Predosetio je veliki komercijalni uspeh za njegovo distributersko preduzeće «Films 13» i otkupio sva distributerska prava. Naravno, pronađeno je rešenje. Prvi put u istoriji kanskog festivala izmislili su prestižnu nagradu Velika Specijalna Nagrada Žirija (Grand prix spécial du jury) koju su dodelili filmu Skupljači perja Aleksandra Petrovića i filmu Accident Žozefa Lozea (Joseph Losey). Svi su bili zadovoljni. Saša takođe, dobio je i visoko cenjenu nagradu međunarodne filmske kritike FIPRESCI za najbolji film 1967. godine. Za Jugoslavenski film te dve nagrade su bile garancija za uspeh u svetu. «Vlastima je, svakako, dobro došao uspeh jugoslovenskog i mog filma u Kanu. Atmosfera je bila euforična, a štampa je uspeh tretirala kao da smo osvojili prvenstvo sveta u fudbalu». A.P.

 

Dodeljivanje Oskara

Film Skupljači perja je bio nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku za 1967. godinu.

Nominacija za nagradu Oskar

Nominacija za nagradu Oskar

Prilikom svečane ceremonije dodele Oskara u Holivudu 10og aprila 1968 godine, Sašu su smestili da sedi za stolom sa predsednikom Filmske Akademije Gregori Pekom (Gegory Peck) i njegovom suprugom. U trenutku dodele Oskara za najbolji film na stranom jeziku, čulo se ime Aleksandar Petrović. Ustao je, i krenuo ka estradi. Međutim, odmah zatim Saša je čuo da je Oskar dodeljen filmu Strogo kontrolisani vozovi Jirži Mencla iz Čehoslovačke koji ustaje sa drugog stola. U sali nastaje zbunjenost praćena izvinjenjem. Oskara je dobio Jirži Mencel. Amerika je pokazala da podržava čehoslovačku politiku u pokušaju ostvarenja izvesnih sloboda. Gregori Pek je Saši objasnio da je lista pobednika bila odavno rešena, da je Saša imao najviše glasova ali, «ali je strana politika Americi važnija od filma.»

Film Skupljači perja menja naziv:

Engleski naziv za film I Even Met Happy Gypsies i francuski J’ai même rencontré des Tziganes heureux je u stvari doslovni prevod jednog od stihova noseće pesme Đelem, Đelem: Maladilem šukule romeja - sreo sam čak i srećne cigane.

skupljacifr

Sujeverje

Boro Drašković - Film o Filmu (razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) Odlomak iz knjige: Gluma na putu … Nevreme se na mah utišava, podrhtavaju vrata kao da kroz njih prodire utvara. Iznenada puca sijalica. U mrklom mraku Saša se krće po stanu, u ruci mu je lampa koja iznenada zasvetli. PETROVIĆ: Sad ću vam pričati malo o nekom mom obliku sujeverja… U stvari ne bih to baš nazvao sujeverjem, to je zapravo jedna determiniranost zbivanja koju čovek otkriva i koja ga na izvestan način fascinira, a izmiče racionalnom tumčenju i počinje da biva stvarno iracionalna. BORO DRAŠKOVIĆ: … U mladosti je voleo da igra karte. PETROVIĆ: Zabavljao sam se takvom vrstom avantura, ja svojom prirodom naginjem kocki, to je u stvari vezano za sujeverje. BORO DRAŠKOVIĆ: Tada je, oraspoložen, ne bez ironije, ponovo predložio da iz knjige izbacimo sve «sve što deluje neozbiljno»… PETROVIĆ: Pomenuo sam kocku, poker, rulet itd. A ovo je više od toga, događanje koje je programirano, kompjuter iz ko zna kojeg doba, nekakvi geni ko zna kad posejani… Kao klinac čitao sam Bergsona, sećam se onog famoznog momenta polemike o Darvinovim tezama koje obara na jedan veoma zanimljiv način. Bergson je otkrio da jedna ogromna sipa na Pacifiku ima oko isto kao čovek. To se slučajno ne może stvoriti. Neko je programirao da se na dva različita stupnja razvoja kao što su čovek i sipa – javi jedna takva biološka organizacija… Setio sam se srednjevekovnog pisca: ono isto oko kojim ja gledam Boga, Božje je oko koje posmatra mene. To je jedna velika tajna. Ja ne znam ko to stvara, da li je to Bog ili je sam čovek Bog. Može se postaviti pitanje da li nas svet stvara ili mi stvaramo svet? Na neki način sad sam već siguran da se zbivanja u životu dešavaju u nekim serijama. U serijama se dešavaju i nesreće, bolesti, umiranje… Ja zaista imam osećaj da živim život koji sam već nekad živeo, da unapred znam šta će mi se desiti. Uglavnom se to i dogodi, možda ne u potpunosti, ali se ipak dogodi. Onda te serije, to je strahota. Recimo u kocki. Igrao sam dobro poker u mladosti i znam kako to izgleda. Može se desiti da vi sami prekinete seriju – ukoliko u jednom momentu date pogrešan agens svojoj psihi, serijal se prekida. Ispostavlja se da je ispunjenje sujeverja u životu jednog čoveka stvarno kao hleb, kao čaša, u svakodnevnici. Vidite, kod pokera, ako sa tri kralja recimo… prijavite pas, a to učine i ostali igrači (znači vaša šansa je propala), ta karta će vas brzo kazniti. Tako je i u životu, ukoliko promašite u jednom momentu, to nije toliko značajno tog trenutka, ali taj isti promašaj kazniće vas u budućnosti nekoliko puta… BORO DRAŠKOVIĆ: Slično je i sa filmom. Desi se da je ceo materijal uspešno snimljen. Ali ukoliko ne odgonetnete prave mogućnosti materijala, kažnjava vas film, počinjete da gubite u montaži. PETROVIĆ: Da. Ukoliko niste uspeli da iskoristite sve scene, film vas kažnjava i ispostavlja se da je promašaj veći nego što ste mogli pretpostaviti. O kocki se često govori u pežorativnom smislu. No nije baš tako. Zašto mnogi velikani nisu odoleli kocki?! Dostojevski, na primer. Tesla. Kocka vam je isto što i život. Sve karte su u vašim rukama, ali rezultate kroje neka njihova pravila. Životom želite da dirigujete, ali muzika nije baš onakva kakvu očekujete. I karte i život imaju neki svoj red. … Pa, eto, vidite, sujeverje mi nije strano. Ja kucam u drvo, broju 13 nisam naklonjen, ne volim da prođem između dve bandere itd.

Stvarnost

BORO DRAŠKOVIĆ: Zabeležimo slučaj sa Volandovom crnom mačkom u Moskvi.

voland vizit karta PETROVIĆ: A to već nije sujeverje, to je već stvarnost. 1972. godine, negde pre snimanja Majstora i Margarite, obišao sam Novodevičansko groblje, staro, pravoslavno groblje, posetio sam naravno, i grob Bulgakova. Pre godinu dana bio sam, ponovo tamo i želeo sam da taj grob pokažem Branki. Međutim, žena-vodič je tvrdila da na groblju nije taj grob. Bio sam uporan obišli smo celo groblje i u jednom trenutku kod nekog zida pojavila se ogromna crna mačka. Pošao sam joj u susret, ona je prošla iza zida i skrenula desno. Potrčao sam za njom, no crna mačka je odjednom iščezla. Tražeći je, naišao sam na grob Gogolja. Vratili smo se u hotel promrzli i ispričali drugoj ženi-vodiču koja se nasmejala i rekla: «Naravno da ga niste pronašli iako je tamo, zatrpao ga je sneg (bila je zima), a piščev spomenik je mali». Onda još jedna simultanost. Molim vas, to je čista serija. Napravio sam film po Bulgakovu, Majstor i Margarita, o proganjanju jednog pisca. Kad se završio film, nastaje famozna 1972. godina, proganjanje u kulturi i taj film doživljava sudbinu pisca - nastavlja se serija proganjanja glavnog junaka filma, mene. Kao da se ispunilo: tražio si đavola.» …Ja recimo znam kad ću imati teškoće u životu. Predosećam ih, prosto ih anticipiram.»

majstor-i-margarita

Povodom prikazivanja filma Tri na festivalu u Puli –A.P. pominje

«Jedan kuriozitet»

TV emisija - mart 1994. Ranko Munitić intervjuiše Aleksandra Petrovića Odlomak: «... kada je taj film bio završen, onda smo ja i Antonije pojurili na izlaz pulske Arene, jer, ipak je to bila knjiga, pa, ako film ideološki propadne, stradaće i knjiga. Na glavni izlaz, kroz koji je trebalo da izađe Josip Broz Tito, došli smo i mi. Pustili su nas na jedno desetak metara od njega. On je izašao... Dejan Obradović, tadašnji direktor Jugoslavija filma mu je prišao, naklonio mu se, i pogledao ga pogledom punim zebnje. Josip Broz se zagledao malo u daljinu, malo se nasmešio – imao je šarmantan osmeh – i rekao: ”Dobar film... Psihološka drama”. I eto, tu je bila rešena sudbina tog filma koji su posle neki pokušali da ideološki diskvalifikuju. Naročito deo sarajevske i zagrebacke štampe. Pa i ljubljanske. Ne, manje ljubljanske. Pa i beogradske, moram da kažem. U Beogradu se digla dževa: da li su nam potrebni filmovi koji naprave 20.000 gledalaca, ili filmovi koji naprave 100.000 gledalaca. Zaboravljajući, pritom, da ti filmovi koji naprave 100.000 gledalaca i koji su nam, sigurno, potrebni – ja sam sa uživanjem pre neki dan gledao one filmove koji su, sigurno, strogo ocenjeni – znate: "Zajednički stan", i ono sve. Mnogo smo bili surovi prema tim filmovima. Ali, s druge strane, ovi filmovi koje u Beogradu gleda (kao što je film Tri) 20.000 gledalaca, njih po 20.000 gledalaca, gleda još u 100 zemalja sveta. Pa kada sve saberete, gleda ih mnogo više ljudi nego ove koje u Beogradu gleda samo 100.000 gledalaca, i nigde više. Ali, to nije bitno. Mislim, kriterijumi. Ja hoću da kažem da se meni sviđa i ”Zajednički stan”. Tri je ono što jeste. Ali oni (filmovi kao što je ”Zajednički stan”), ne tuku bitku, nemaju nikakve probleme, niti teritorijalne, niti jedan treba da izađe na more a drugi na Savu.»

tri-final

Samo dva puta sam se susreo sa Titom

List Pogled 6 decembar 1990. «Netačna je pretpostavka da je Broz bio čovek ograničene pameti. On je, u svakom slučaju, bio ličnost ograničene kulture i jedne «falš» civilizacije, ali je jako lukav čovek.

Broz, povodom uspeha mog filma organizuje 1967. godine na Brionima prijem, posvećen delegaciji filmskih radnika. Nije nas čak primio ni na Brionima, nego na Vangi što je po protokolu predstavljalo posebnu čast. Zadržali smo se kod njega od tri popodne do jedanest sati uveče. Pokazao nam je čak i svoju spavaću sobu i bio jako ljubazan sa nama. Svima je dao do znanja da svi treba da pomognemo da se posle Skupljača perja napravi Bitka na Neretvi i Sutjeska. Povela se čak i zanimljiva debata: da li je bolje da Tita igra Ričard Barton ili Kirk Daglas. Samo dva puta sam se susreo sa njim. Tamo na Brionima smo čak i nešto malo razgovarali. Više sam razgovarao sa Jovankom Broz, koja ja na mene ostavila utisak inteligentne, otvorene žene mada je bilo malo vremena za merodavan sud. A u «Zagorskoj kleti», koju je Tito imao na Brionima, došlo je i do vrlo neprijatne replike. Naime, u jednom trenutku sam ga zapitao: «Druže predsedniče, da li nešto może da se učini za ove naše Cigane?» Pritom sam mislio na njihov socijalni položaj. Na to me je on, pošto sam sedeo dole duboko u pozadini, mrko pogledao i rekao: «A šta hoćeš time da kažeš?» Moram da kažem da je u tom trenutku nastala vrlo neprijatna tišina, neprijatna za mene i sve prisutne. Zavladao je tajac. U poslednjem času me je spasao Fadil Hadžić, koji je napravio neku šalu na račun Cigana i razgovor je skrenuo na drugu stranu… Ja se i danas sećam tih strašnih, vodenih očiju Brozovih. Neću preterati ako kažem da su to bile strašne oči, plave i prazne kao da su plivale u nekoj tečnosti. Istovremeno se, ispod tih ledenih čeličnih očiju nazirao izuzetno šarmantan osmeh koji sam video jedino kod Čaplina i kod Krleže. Posle toga sam se sa Titom sreo još jedan put. Kasnio sam na neki sastanak u predsedništvu i dok sam trčao, uz stepenice, pogledi su nam se sreli. Pogledao me je nadmeno, sa visine onim istim strašnim očima i to je sve.» A.P.

Još jedno sećanje na razgovor sa Titom na Brionima

Sve moje ljubavi – slepi periskopi Aleksandar Petrović Izdanje Prometej Odlomak iz knjige: U poseti Josipu Brozu

Te godine jugoslovenski film je nagrađen Grand Pri-jem u Kanu…

Nacija se uzbudila kao da smo osvojili prvenstvo sveta u fudbalu…

Preko cele naslovne strane France Soir-a objavljena je slika Olivere Vučo, a Figaro je obavestio svoje čitaoce da je jedan jugoslovenski film pomirio vladu i opoziciju.

Josip Broz Tito je voleo film (to me je, verovatno, spaslo od robije godine 1973!); skoro svake večeri je gledao po jedan film… Najčeće vestern… Posle projekcije Skupljača perja u pulskoj areni, najpre je u Puli priredio prijem, a samo dan-dva kasnije pozvao je grupu filmskih radnika da ga poseti na Vangi…

 … “Pa, dobro, Petroviću... Za kol’ko ste novca taj svoj lepi film prodali Americi?” - zapitao je te večeri Broz.

“Za pedeset hiljada dolara, druže predsedniče” - odgovorio je Petrović.

“Malo...” zaključio je predsednik, a Petrović se, u sebi, sa predsednikom složio…

Broz se sasvim raskravio…

Nesumnjivo da je posedovao izvestan šarm…

Bio je i duhovit… Ne baš naročito… Alii, ipak…

A viski je ispijao bez prekida…

I odlično ga podnosio…

Uzrečica mu je bila «Boga mu…» - I uvek se posle «Boga mu…» kao pomalo čudio… - Odmah zatim izricao bi svoj sud, koji kao da je bio odgovor na ono – «Boga mu…»

I mi smo se oslobodili…

Bata je Broza zapitao šta je za njega najvrednije u Jugoslaviji…

Zamislio se… - «Boga mu…» - Oči su mu zasvatlele… - «Pa naša armija… Živojinoviću…»

Ja sam se nagnuo ka Vladi Popoviću: «Da li mogu da ispričam neki vic o Predsedniku?...» - «Slobodno, Petroviću…» - odgovorio mi je Popović… - «Kada je ovako raspoložen, Predsednik rado sluša viceve na svoj račun…»

… Ispričao sam onaj poznati vic: Josip Broz obilazi jednu fabriku za izradu brava… Zastaje kod jednog radnika – pita ga:

- «Koliko brava na dan ti izradiš?...»

Radnik odgovara:

- «Pa, dve do tri…»

- «Malo, ja bih više…»

- «Pa, razume se da biste vi više… Ja sam pravnik, a vi bravar…»

«He… he… he…» - nasmejao se Broz… - Zaigrao mu je na usnama onaj šarmantni, neobičan, osmeh – «Nije trebalo intelektualce u fabrike slati... Rekao sam ja to onim mojima...»

... Na završetku ovih zapisa sećam se mog razgovora sa Hajnrihom Belom (Heinrich Böll) o Josipu Brozu, godine 1977. ... Evo šta mi je Bel tada rekao: «Sa Titom sam nasamo razgovarao samo jedanput... Na nekoj terasi... Imao sam utisak da se nalazimo u staklenoj bašti: sve je bilo ispunjeno cvećem... – Zamoli sam Tita da se puste na slobodu hrvatski pesnici i da se ne maltretiraju beogradski profesori...»

- «Kakav je utisak na vas ostavio?...» - zapitao sam Bela...

- «Veliki čovek...» - odgovorio je Bel.

Ja se ne slažem ni sa Krležom ni sa Belom... Ali ko sam ja!...

Samo... Iza mene stoje dokazi: masakr srpske omladine na Sremskom frontu, streljanja u Sloveniji, Goli otok, Zabela, Lepoglava... – Mrtvo truplo Jugoslavije... Desetine hiljada mrtvih u «prljavom ratu» (ne možeš ih smestiti u «kuću cveća»...)

I onda sa postavljao, i danas sebi postavljam, isto pitanje: «Ko je taj čovek?...»

A.P. Napomena: dijalozi su zabeleženi po sećanju.

Razgovor sa Jovankom Broz

Na prijemu koji Broz, povodom uspeha mog filma organizuje 1967. godine na Brionima, posvećen delegaciji filmskih radnika, Jovanka me je pitala koliko sam novca dobio za film i dodala da su njoj ponudili da reklamira “Max Faktor“ kozmetiku i pomenula sumu od koje mi se zavrtelo u glavi.
Scena iz filma Biće skoro propast sveta

Scena iz filma Biće skoro propast sveta

 

Nacionalistička raspoloženja

NIN - Milivoje Glišić u razgovoru sa Aleksandrom Petrovićem 11.novembra 1991. … Godine 1971., sećamo se svi, u Hrvatskoj su komunistički političari – hrvatski, Savka Dapčević, Mika Tripalo i ostali, pa i današnji direktor televizije Antun Vrdoljak i čitava brda drugih ljudi, pretežno komunista, ustvari zahtevali preformaciju Jugoslavije, reorganizaciju političkog sistema Jugoslavije, zbog toga što je po njima Hrvatska bila zapostavljena i, u dve reči, tj. ukratko rečeno – eksploatisana, recimo od Srbije i ne znam koga još. Oni su to učinili na način na koji je apsolutno ukazivao da su hrvatski komunisti toga vremena potpuno ušli u kolosek ustaša i Ante Pavelića. Oni su podbadali tinejdžere po dalmatinskim gradovima da bacaju kola sa beogradskom registracijom u vodu i činili niz drugih varvarstava, i to je tačno ono sa čime je počela današnja nesreća u Jugoslaviji. Ja sam u to vreme, da ispričam i taj događaj, vraćao se sa letovanja u Rovinju, sa Draganom, kolima i, razume se, kola su imala beogradsku registraciju. Na putu između Opatije i Rijeke jedan milicionerski "fića" sprečavao me je da ga preteknem time što bi, kad bih ja krenuo u levo da ga preteknem i on otišao ulevo i zagradio mi put. Kada sam ga docnije na širem putu ka Rijeci potpuno propisno pretekao, on je opet mene pretekao, isprečio se ispred mene i zaustavio me i zatražio mi legitimaciju. Ja sam mu pružio legitimaciju, on je stavio nju u džep i rekao: Dođite po tu legitimaciju popodne, od pet sati, u miliciju u Opatiji. Bila je strašna vrućina. Ja sam mu rekao: Pogledajte, pored mene sedi težak invalid, on ne može da bude dotle na ovom suncu, šta da radim sa njim. On je na to rekao: Vodite vi "ovo" u bolnicu. Onda se moja supruga iznervirala, izašla iz automobila i skočila i skinula im brisače. Jedan od njih dvojice je krenuo da se obračuna sa mojom suprugom, ja sam se suprotstavio i porvali smo se tamo na sred puta. Završilo se bez težih posledica. On mi je naredio da ga pratim do riječke stanice milicije. U riječkoj stanici milicije inspektoru sam objasnio o čemu se radi. On nije ni reč progovorio. Kada se taj moj razgovor sa njim završio, on mi je pružio dokumenta i nije mi rekao ni doviđenja. Samo još da kažem, na silasku s'trećeg sprata riječke milicije, pored mene je išao taj milicioner i onako balkanski smo se lepo ispsovali. To je jedan detalj, ali taj detalj pokazuje do koje mere taj iracionalni hrvatski nacionalizam je brutalan i varvarski. Vertikala od Jasenovca do bacanja beogradskih automobila u more i do namernog maltretiranja hendikepirane osobe, to je jedna ista vertikala. Razlike neke nema.

bice-skoro-propast-sveta

Nacionalistička raspoloženja i film

Film Biće skoro propast sveta je skinut sa repertoara. Naravno, formalne zabrane filmova nije bilo, ali su filmovi onako «neformalno» završavali u bunkeru.

Pogledi – SAŠA PETROVIĆ decembar 1990.

Kad se taj film ’69. godine pojavio, zagrebačka šovinistićka štampa je poludela od besa. Neda Krampotić je napisala članak kojim je otpočela hajka na moj film i na mene kao njegovog autora. … Da bi priča o tom filmu bila jasnija moram da dodam da su sve do 1961. godine jugoslovenskom kinematografijom dominirali Hrvati i Slovenci. Posle šezdeset i prve, a naroćito od šezdeset i pete, težište se prebacilo u Beograd i to je za njih bila velika neprilika. Uspeh srpskog filma ih je neprijatno iznenadio i oborio tezu da je Srbija opančarska, seljaćka, necivilizovana. Sada je ta Srbija uspela da stvori kinematografiju svetskog ranga.

mm4a

Šta misli francuska štampa o Srbima

NIN - Milivoje Glišić u razgovoru sa Aleksndrom Petrovićem 11.novembra 1991. … znate, sasvim je prirodno da se Evropa i taj svet drži principa – ne talasaj. Šta to znači? Gde ćemo mi sada da ulazimo u promenu unutrašnjih granica! To već postoji. Najbolje da ostane tako, a imajući u vidu da su one jame bile zazidane 1945. godine i da zazidani mrtvaci ne postoje – oni jednostavno to nisu znali. Pa znate, ljudi iz "Monda", iz "Figara", iz "Liberationa" čudili su se kada su saznali da je Josip Broz Hrvat, oni su mislili da je on Srbin. Takve notorne stvari oni ne znaju. To su notorne stvari. A mi smo dopustili godinama da to bude tako. A zašto smo dopustili? Zato što u Beogradu još uvek delegacije JNA stavljaju cveće na grob Josipa Broza. A to kažu da je srpska vojska, ceo svet je tako tretira. Pa ko to onda stavlja? Srbi stavljaju. Pa šta je onda on? Srbin, jer neće valjda da stavljaju cveće jednom Hrvatu!

Aleksandar Petrović - fotografija Branko Belić

Aleksandar Petrović - fotografija Branko Belić

 

Razmišljanja o smrti

Pred kraj života Aleksandar Petrović je često citirao svog prijatelja, glumca Boru Todorovića: Znate, moj prijatelj, glumac Bora Todorović, imao je običaj da kaže: Ja ujutru, kada se probudim, pa kada stanem pred ogledalo, pitam se šta da radim, da li da se obrijem ili da se ubijem. Možda će ovo da zvuči malo gromopucateljno, patetično, ali ja, stalno, svakoga jutra, a pošto se ne brijem svakoga jutra nego malo ređe, ne postavljam onaj prvi deo pitanja, skoro uopšte, ali drugi deo pitanja postavljam ovako: A zašto se ja ne ubijem? I eto, to tako traje. Nisam to ja sam koji takvo pitanje sebi postavlja. Mnogi ljudi to pitanje sebi postavljaju. I jedan od razloga, osnovnih, a tu ćemo sada doći do nove dimenzije moga filma, i filmova, jeste ljubav prema bližnjemu. Znate, bez vere u iracionalno, bez Boga, svi bi smo bili Kirilov, onaj inženjer kod Dostojevskog, u Zlim dusima, koji se sprema da se ubije da ga pronađu u ormanu. I kao što Satana u Majstoru i Margariti kaže: Ljudi, kao ljudi, novac obožavaju, a milosrđe se ipak javi u njihovim srcima, tako ja, imajući u vidu tu činjenicu, i sutra ću se ponovo pojaviti u ogledalu.

Mnogi ljudi postavljaju sebi pitanje, pa čak i ja «A zašto se ja ne ubijem?». Ali onda vas obuzme rad i potom dođu čak i trenuci male sreće.

Aleksandar Petrović u ulozi grofa Kajzerlinga u filmu Seobe 2 (sklopljen materijal nedovršene TV serije Seobe)

Mnogi umetnici u svojim delima ostave vidni «potpis». Aleksandar Petrović je sebi izabrao u dve epizode serije Seobe ulogu ruskog ambasadora grofa Kajzerlinga.

Aleksandar Petrovic11

Aleksandar Petrovic2 Aleksandar Petrovic3 Aleksandar Petrovic4 Aleksandar Petrovic6

Posle smrti Aleksandra Petrovića ostalo je oko 70% snimljenog materijala za TV seriju Seobe. Snimanje je prekinuto 1989. godine iz finasijskih razloga.

Snimljeni materijal, koji je Aleksandar Petrović već tokom snimanja grubo montirao, njegova supruga, Branislava Petrović, Đorđe Lazin i Božidar Radenković su iskoristili taj materijal i ostvarili film Seobe 2.

seobe-t1

Koincidencija

Aleksandar Petrović je preminuo od tumora na mozgu kao njegove kolege Fransoa Trifo i Luj Mal.

Aproksimativna svedočenja

«LET NAD MOČVAROM» Aleksandar Petrović svojim životom, delom i filmovima – Petar Volk – Institut za film, Prometej odlomak: strana 337 i 338 aleksandar petrovic sasa2

«Dragoceno svedočenje» gospodina Draška Ređepa me je iznenadilo jer sam ja (Sašina sestra) svakog dana do poslednjeg daha bila u bolnici pored njega i nikada, hvala Bogu, nije imao bolove a nije ih imao ni kada je 10.-og aprila došao iz Beograda u Pariz. Takodje sam sa Sašom svakog dana telefonom iz Pariza razgovarala dok je bio u Beogradu (to nam je bila navika) i tvrdim da nije imao bolove. Imao je ponekad svoje uobičajene migrene ali ne neke druge bolove. Nije otišao u Klinički Centar zbog bolova nego su ga iz kuće, njegova supruga i Dr. Ercegovac (neuro-psihitatar i prijatelj) odveli u Klinički Centar pošto mu je glava pala sedeći za stolom i pošto se srušio.

Tačno je da je dijagnoza bila zabrinjavajuća i da je porodica odlučila da dodje na lečenje u Pariz gde je posle 3 dana operisan u bolnici Lariboazijer (Lariboisiere). Nedelju dana kasnije posle male hiruške intervencije bio je zaražen i dobio je meningitis koji je znatno pomerio lečenje hemo-terapijom koja je davana u bolnici Pitije - Salpetrier (Pitié- Salpetrière) gde je i izdahnuo 20.-og avgusta. Dugo je bio u komi, i u jednom trenutku gde mi se učinilo da je pri svesti, dala sam mu hartiju i olovku i molila da nešto napiše i tada je teško čitljivo ali ipak moguće, napisao «živ li sam?» a ne «hoću da živim». Eto to je tačna i žalosna priča koju potpisuje njegova sestra Radmila, a ne Jelena kako to piše u knjizi!

aleksandar petrovic foto1

Ploitika Sasa 10.2.15Upitnik 1968. godina

UPITNIK POPUNIO ALEKSANDAR PETROVIĆ LIČNA KARTA Ime i prezime: Aleksandar Petrović Datum, godina i mesto rođenja: 14.januar 1929. Pariz Težina: 94 kg Visina: 176cm Kosa: Smeđa Oči: Smeđe Porodična situacija: Oženjen Adresa: Udruženje filmskih radnika, Beograda, Terazije 26 UKUS Omiljeno doba dana: Jutro, Veče – kad sam potpuno sam i kad radim Dan, mesec i godišnje doba:Septembar u Beogradu Slovo: D Metal: Čelik Životinja: Pas i zec Ptica: Lasta Strani grad: Pariz Strana zemlja: Francuska Stil: Kažu da ga imam Istorijska ličnost: Neznani junak Filozof: Anri Bergson, Brana Petronijević Pesnik: Garsija Lorka, Tin Ujević, Dušan Matić Stih: ”Među javom i međ snom” Romansijer: Dostojevski Slikar: Bogoljub Jovanović, Grinevald Slika: Pieta iz Avinjona, Bobini mađioničari Kompozitor: Bah, Monteverdi, Mocart Pevač: Miroslav Čangalović Pevačica: Sara Von Ansambl: Ciganski orkestar iz somborskog hotela Ploča: Pasia po Mateji Johana Sebastijana Baha Dirigent: Karl Rig Režiser: Svaki koji napravi dobar film Film: Antonijeva “Avantura” I Bunjuelova “Viridiana” Pozorišna predstava: ”Troil i Kresida” u izvođenju teatra iz Bukurešta Strani glumac:/ Strana glumica:/ Svako ko napravi dobru ulogu Domaći glumac:/ Domaća glumica:/ Kralj smeha: Mija Aleksić Sportist: Kasijus Klej Vaš tip žene: Moja supruga Kud ste sve putovali: Reći ću vam ako ste spremni da za ovaj upitnik date još jednu stranu u vašem listu Najbolji prijatelj: Aleksandar Petrović, Opreznost, Smelost PRIVATNI ŽIVOT Stepen obrazovanja: Filozofski fakultet Strani jezici: Francuski i Čehoslovački Kola: ”Taunus 17 M” Sport: Plivanje u moru Igra: Ne smem da kažem Dokolica: To prvi put čujem. Šta je to? Odmor: Na moru Ležete li kasno: Oko ponoći Ustajete li rano: Oko 7.30 Jeste li sujeverni: Jesam, ponekad Kolekcije: Nagrade na filmskim festivalima Karakter: To pitanje postavite mojim saradnicima i mojoj supruzi Mane: Impulsivnost, Sujeta Šta vas uzbuđuje: Zloba, laž, lenjost Šta vas nervira: Mnogo štošta, najviše egocentričnost Čega se plašite: Baba-Roge i lošeg filma Jelo: Ćevapčići i burek Piće: Voda, i to – hladna Alkohol: Viski sa dosta leda Voće: Samo da je sveže i dobro Slatkiši: Dobar sladoled

KARIJERA Filmovi: Let nad močvarom, Petar Dobrović, Putevi, Rat ratu, Zapisnik, Sabori, Dvoje, Dani, Tri, Skuplači perja Nagrade: ”Zlatna arena” u Puli, Oktobarska nagrada, Sedmojulska nagrada, Prva glavna nagrada u Karlovim Varima, Nominacija za “Oskara”, Gran pri žirija i nagrada kritike u Kanu. ( Ovo su samo važnije nagrade koje sam dobio za svoja filmska ostvarenja ) Mesečni prihod: Mnogo manji nego što pretpostavljate Najveća želja: Vezana je za moju porodicu Najveće zadovoljstvo u profesiji: Kad sam ja lično sasvim siguran da sam nešto dobro napravio.

 
Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.