Zapisnik

 

Producent: Dunav film, Beograd, 1964. god.
Scenario: Aleksandar Petrović
Reditelj: Aleksandar Petrović
Snimatelj: Stevo Radović
Izbor muzike: Aleksandar Petrović
Saradnici: Krsto Škanata, Dragutin Kostić, Aleksandar Ilić, Radivoje Vujić, Živorad Fijatović

Nagrade Festivali:

  • XII Festival jugoslovenskog kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu, mart 1965.
  • Festival dokumentarnih filmova u Renu (Rennes Francuska), 17. – 22.11.1992. (Poseban program).

Kritika:

« Zapisnik u režiji Aleksandra Petrovića, koji prividno ležerno tretira neke goruće probleme u nas, spada u uspehe ove večeri. Kratka brza vožnja po našoj zemlji vodi nas, do tematski izolovanih, ali po aktuelnosti izjednačenih znakova pitanja: iz sporta, investicija, borbe protiv nepismenost...» Vojin Vitezica «Večernje novosti» 1965

Aleksandar Petrović o filmu Zapisnik

«Borba» 15-16/8/1992

«Godine 1963, otpočeo sam da za «Dunav film» snimam takozvani «kritički žurnal». Za ono vreme bila je to smela zamisao. U stvari, neka vrsta «kontre» zvaničnom žurnalu. Ko o čemu, zvanični filmski žurnal govorio je o radnim problemima i putešestvijima «najvećeg sina naših naroda». Da bi stvar prošla, smislio sam da prvi broj žurnala počnem i završim jednom «radnom pobedom», a da taj «pobedonosni» okvir bude ram za tri crne mrlje… Prošlo je već dosta vremena, pa se prve mrlje više i nesećam… Uostalom, mora da je bilo nešto bezvredno, jer da je vredelo, setio bih se.
Druga mrlja je bio most na Savi, kod Železnika, jedna propala, megalomanska investicija, koja je, u to vreme, već deset godina služila kao aerodrom za usamljene ptice i skrovište beskućnika: krovovi desetak koliba štrčali su iznad ograde mosta! Moja pričica, međutim, vezuje se uz treću mrlju… Po gradovima u provinciji, kao pečurke, nicale su bokserski klubovi. Na improvizovanim ringovima, neobučeni klinci, opaljivali su jedan drugog po labrnjama i – razume se, ponekad i nesrećno završavali. Iza tih klubova, po pravilu je stajalo nekoliko lokalnih glavešina: predsednik opštine i šef lokalne Udbe… Na izvestan način danas se može zaključiti da je to negovanje «samoubilačkog boksa» bio izraz krvožednosti komunističke vlasti u provinciji. Ja, međutim nisam išao tako daleko u svom filmčiću… Bio sam dokumentalista.
«U somborskoj kafani pronašao sam ram za moj kritički žurnal broj 1: puteve – drumove, razume se… Jer pesma Đelem, Đelem… ne samo da muzički sugeriše osećaj letenja i putovanja, već su joj i reči posvećene putovanju (Putujem, putujem, itd.). A stoji činjenica da je u Jugoslaviji od 1945 do 1963 izgrađeno dvanaest hiljada kilometara asfaltnih drumova… Ja sam, dakle, uokvirio one tri crne mrlje farovima duž novih YU drumova, a pesma Đelem, Đelem…, postavljena kao muzička pratnja, dala je tim drumovima krila…
Ništa mi, međutim, nije vredelo… Komunistički cenzori su bili totalno nemuzikalni: drugi broj mog « kritičkog žurnala » nikada se nije pojavio…
Ali sam i ja njih zeznuo: Đelem, Đelem… sam stavio u film Tri i u Skupljače perja…»