Sve moje ljubavi – slepi periskopi

Sve moje ljubavi

slepi periskopi

Autor: Aleksandar Petrović

Izdavač: Prometej, Novi Sad

Jugoslovenska kinoteka, Beograd

Biblioteka: Tajanstvena tačka

Godina izdanja: 1995

ISBN 86-7639-141-6

 

Sve moje ljubavi

slepi periskopi

Autor: Aleksandar Petrović

Izdavač: Prometej, Novi Sad

Biblioteka: Tajanstvena tačka

Drugo izdanje

Godina izdanja: 2010

ISBN 978-86-515-0542-6

 

Aleksandar Petrović o knjizi:

… to je knjiga koja je jedini, možda i jedinstven moj projekat koji nisam planirao. Koji se, jednostavno, desio. Morao sam to da uradim. Jatagan Mala se javlja u njemu s obe strane bare, a Bronks mi je ne samo paralelan, nego stravični uzor našeg tužnog, sad već oskudnog megapolisa na Balkanu. Oni ratni i sad najnoviji sulundari su mi zaista nalik na slepe periskope našeg jada, našeg bezizlaza, naše bede.

Beograde, tugo moja

Begrade, selo moje

Aleksandar Petrović

 UMIREMO JEDNAKI

Odlomak:

Nema  ničega  čudnog  u  tome  što  su  današnja moja  sećanja  okrenuta smrti. Smrt je postala deo jugoslovenske svakodnevnice.
Nekome  će,  možda,  izgledati  čak  neumesno  da  se  ja,  danas,  sećam nekih smrti iz prošlosti.

..................
Jer  je  ljudski  život,  kao  što  je  to  pesnik  rekao:  samo  jedan  tren,  jedan bljesak, jedna pukotina u mraku.
Da  sve  umire  dokaz  je  i  činjenica  da  i  veliki  ljudi  umiru.  Pred  smrću  i Bogom svi smo jednaki. I crv i lav i oligofrenični čovek i genije.
 
KO UMIRE SA OSMEHOM
NE UMIRE...
RAĐA SE...

PROŠLOST I  SADAŠNJOST

Odlomak:

Ove  redove  sam  napisao  da  bih  sebi  i  čitaocima  objasnio  zašto  već nekoliko meseci beležim prizore svoje i naše prošlosti...
Moja teza je sledeća:
Prošlost se ogleda u sadašnjosti, a sadašnjost nestaje u prošlosti...
Izazivajući prošlost, izazivamo zvezdanu prašinu.
 
Način da uobrazimo da smo saznali neku istinu.
 
A  sve  se  spaja  u  bezglasnom  i  najstvarnijem  ponoćnom  svetu  između fantazije i sna...  

 

Za vreme bolesti Aleksandra Petrovića u Parizu, rukopis Sve moje ljubavi slepi periskopi je bio u štampi. Knjiga je izdata posthumno. Nemogućnost komunikacije sa izdavačem učinila je da Izbor fotografija bude proizvoljan i bez opisa. Autor ovog sajta uzima slobodu da tekst ilustruje sa fotografijama iz porodičnog albuma i fotografijama preuzetih sa interneta.

 SVE MOJE LJUBAVI

slepi periskopi

Odlomci iz knjige:

 NA TE MISLIM

1961 Pariz Orly Aleksandar Petrović sa sinom Draganom

1961 Pariz Orly Aleksandar Petrović sa sinom Draganom

 

SINU

DA SI MOGAO

KAO STABLO ZOVE

 

DA SE U KAMEN UPIJES,

DA NADES, KAO STABLO ZOVE,

MESTO U PUKOTINI,

DA SE TAKO CVRSTO I GRCEVITO

ZA ZIVOT PRIPIJES,

KAO STABLO ZGRCENO

I U KAMEN URASLO,

DA SI MOGAO, TAKO,

OKO NAS DA SE OBAVIJES,

DA TI POSLUZIMO KAO OSLONAC...

OSTAO BI SA NAMA, ANDELE,

PA BISMO, IAKO CRVOTOCNI I IZVITOPERENI,

KAO JEDNO ZIVELI I PALI.

 

 

MOJ SIN CENI MOJ RAD

MOJ CIN CENI MOJ RAD...

KADA MI JE GODINE 1968...

U HOLIVUDU...

MENCEL ZDIPIO OSKARA...

DRAGAN JE U BEOGRADU PLAKAO...

BEOGRADE, TUGO MOJA...

BEGRADE, SELO MOJE...

GRADU MOJE MAJKE...

GRADU MOJE STARAMAJKE...

GRADU MOJE PRABABE...

GRADU MOJE CUKUNBABE...

I SVIH MOJIH PREDAKA...

DRAGANOVE DUNAVSKE OBALE...

ADE I RATNO OSTRVO...

GODINA 1941...

LES NA OBALI SAVE...

NA ZEMUNSKOJ STRANI...

ZAPLETEN U KORENJE VRBE...

RUKE VEZANE ZICOM...

HRAM SVETOGA SAVE...

I DRAGANOVO VASKRSENJE...

MOJ SIN NAFORA BOZJA...

ZRTVA NA VRACARU SPALJENA...

SKOLA U KOJOJ SMO ZAJEDNO UCILI...

LEPOTANE...

ZALOGO VECNOSTI...

UMRO SI SA OSMEHOM NA USNAMA

MAJKO BOZIJA...PREOBRZENA...

NAS, NAJMILIJI SIN – JEDINAC...

NA NEDOKUCIVIM ISPASAMA...

MUSTANGA JASE...

MUSTANG SPIRALE OPISUJE...

SPRALE SE U PRESVETLU PRASINU PRETVARAJU...

NE PLACI, DUSO...

OSMEHNI SE... ETO – TAKO...

MUDRACU MOJ...

TOG JUTRA...

SVE CVECE NA OVOME SVETU PRESTALO JE DA CVETA...

BESKRAJNA TUGA NA VISORAVNIMA JE ZAVLADALA...

UMRO SI SA OSMEHOM NA USNAMA...

 

 

 

1964 Rovinj - Dragan Petrović (spava)

1964 Rovinj - Dragan Petrović (spava)

 

ANĐEO

KUDA ODLAZIŠ, MOJ JEDINI?...

U FRIŽIDERU, NA NOVOM GROBLJU,

BESPUĆE VLADA…

 

KUDA U POTRAGU ZA TOBOM DA

KRENEM…

ZAR DOBROTA TVOJA I MUDROST

NEPOJAMNA…

NE MOGU ZNAK DA MI UPUTE…

 

TAMJAN SE KA RASPELU DIŽE…

PESMA ODZVANJA…

OSANA … OSANA…

ANĐEO MOJ U SRCE SPASITELJA ULEĆE…

 

AJA SOFIJA

DRAGANE MOJ…

U ZENIT… NA MESTO HRISTA PANTOKRATORA…

UZNEO SI SE…

ORNAMENTICI DŽAMIJA KRILA SU TVOJA IZMAKLA…

U OČIMA TVOJIM ANĐEO IZ MILEŠEVE SE RODIO…

U PROSTORIJAMA BOŽANSKE KUPOLE…

GNEZDO JE SAVIO…

OSANA… OSANA…

SPASITELJU…

 

IZ PONORA MINULIH VEKOVA…

JUSTINIJAN…

I CARICA TEODORA…

SKIPTAR I KRUNU…

SINU MOME JEDINOME U RUKU I NA

GLAVU STAVLJAJU…

I OTKRIVA SE MISTERIJA VEKOVA…

 

VELIČANSTVENI HRAM BOŽJI…

ISTOVREMENO JE RAJ I RAJSKO NASELJE

LJUDIMA…

 

KUMOVA SLAMA

PRAPORCI...

I POKRET GLAVOM LEVOG VRANCA!...

NA NEBU...

KUMOVA SLAMA...

O BOŽE!...

DRAGANA JA VIDIM...

U TROJCI SREBROM OPTOČENOJ...

IZMEĐU ZVEZDA PUTUJE...

KOPITE DVA BOČNA VRANCA...

A PONAJVIŠE...

BELCA SREDNJAKA...

ZVEZDANU PRAŠINU...IZA MOGA SINA PODIŽU...

U DRAGANOVOJ RUCI ŽEZLO...

NA GLAVI TRNOV VENAC...

KRV SE SLIVA NIZ ČELO I OBRAZE...

IZ NEMIH USTA – PESMA...

BISERI PADAJU...

NA MERMER IZ MINOSA...

SVEMIR ODZVANJA!...

O BOŽE...

ON JE SIN TVOJ...

A U NAFORU SI GA PRETVORIO...

ODLAZI TROJKA...

KUMOVOM SLAMOM...

U ZAPREZI...TRI KENTAURA SA KRILIMA ANĐELA...

U TROJCI – RASPELO...

NA RASPELU SIN MOJ...

PEVA...

BOŽANSKE REČI...I BOŽANSKA MUZIKA SE ČUJU...


KRILA ANĐEOSKA

TOPOT IZDALEKA…

KENTAURI…

 

ODAKLE ?...

IZ ELADE…

IZ ATLANTIDE…

IZ SVETA MAJA…

 

DRAGAN NA ŽDREPCU…

 

U BELOM SVILENOM PLAŠTU…

 

NA DRGANU KRILA, ANĐEOSKA…

ŽDREPCU SAMO OČI – PLAMENE…

I ĐEM OD ZLATA…

 

MOJ DRAGAN…

NA RUČICAMA NJEGOVIM,

ELADA, ATLANTIDA I SVET MAJA…

 

LEVO I DESNO…

U BELIM OBLACIMA…

PRAVI ANĐELI,

SA SLIKA FRA ANĐELIKA…

 

NEBESA SE OTVARAJU…

SIN BOŽIJI SILAZI…

SPUŠTA SE PO RASPELU – LESTVICAMA…

U ELADI…

ATLANTIDI…

I SVETU MAJA…

NESTAJE…

 

ALELUJA

ANTIMONIJO LJUBAVI…

U SKRLETNOM PLAŠTU, SA NAJDALJE ZVEZDE…

IZ NEBESKOG KRUGA MI DOLAZIŠ…

 

ŽITO I USRED ŽITA UPALJENA SVEĆA…

ALELUJA…ALELUJA…

I PAMJAT VEČNAJA…

 

 

 

Radni naslov rukopisa Aleksandra Petrovića buduće knjige Sve moje ljubavi – slepi pariskopi bio je: 

 
IZGUBLJENI U VREMENU

Odlomak iz poglavlja knjige:

MOJI CIGANI

«O MOJ BOŽE, AKO MI POSLE SMRTI
PODARIŠ JOŠ JEDAN ŽIVOT,
DOPUSTI DA BUDEM CIGANIN.
DOPUSTI DA SAM IZABEREM SVOJ PUT,
PUT RADOSTI KOJI ĆE OD MENE NAČINITI SREĆNIKA,
ILI PUT U SMRT GDE ĆU SE
OPET SA TOBOM SUSRESTI...»
 

KAKO SAM PRONAŠAO PESMU

ĐELEM, ĐELEM

 
" Godine 1963, otpočeo sam da za "Dunav film" snimam takozvani "kritički žurnal".  Za ono vreme bila je to smela zamisao. U stvari, neka vrsta "kontre" zvaničnom žurnalu. Ko o čemu, zvanični filmski žurnal govorio je o radnim problemima i putešestvijima "najvećeg sina naših naroda".

 

Da bi stvar prošla, smislio sam da prvi broj žurnala počnem i završim jednom "radnom pobedom", a da taj "pobedonosni" okvir bude ram za tri crne mrlje...

 

Prošlo je već dosta vremena, pa se prve mrlje više i nesećam... Uostalom, mora da je bilo nešto bezvredno, jer da je vredelo, setio bih se...

 

Druga mrlja je bio most na Savi, kod Železnika, jedna propala, megalomanska investicija, koja je, u to vreme, već deset godina služila kao aerodrom za usamljene ptice i skrovište beskućnika: krovovi desetak koliba štrčali su iznad ograde mosta!

 

Moja pričica, međutim, vezuje se uz treću mrlju... Po gradovima u provinciji, kao pečurke, nicale su bokserski klubovi. Na improvizovanim ringovima, neobučeni klinci, opaljivali su jedan drugog po labrnjama i – razume se, ponekad i nesrećno završavali.

 

Iza tih klubova, po pravilu je stajalo nekoliko lokalnih glavešina: predsednik opštine i šef lokalne Udbe...

 

Na izvestan način danas se može zaključiti da je to negovanje "samoubilačkog boksa" bio izraz krvožednosti komunističke vlasti u provinciji. Ja, međutim nisam išao tako daleko u svom filmčiću... Bio sam dokumentalista.

 

Takav jedan slučaj, smrt u ringu neobučenog klinca, dogodio se u Somboru…

 

Iznajmili smo " Fiat 1300 " (vrlo dobro vozilo ; ne znam zašto su prestali da ga proizvode i prešli na ovog " stojadina " sa nemogućim " ajnšlagom ") i krenuli na put: Steva Radović – snimatelj, Koca – asistent režije, Fića – asistent kamere i ja – režiser i šofer.

 

U to vrema, kada se kod Srbobrana skrene za Sombor, put je čitavih devet kilometara bio prav kao strela. Na devetom kolometru, međutim, put je skretao naglo udesno… Tako naglo da se ta krivina nazvala " krivina smrti ".

Lila je kiša kao iz kabla… A mene je bolela glava… Fića mi je masirao potiljak… Tvrdio je da on to ume i da će mi glavobolja proći…

 

Kiša, ravan put, masiranje potiljka i " krivina smrti "… Stvar je jasna: nešto će se dogoditi!...

 

Dozvolite mi da se malo " vadim ": saobraćajni znak je nekoliko dana pre naŝeg susreta sa " krivinom smrti " srušila oluja…

 

Bilo kako bilo, mogao sam da biram: ili da skrenem poulevo prema nograđenom dvorištu jedne kuće, ili da produžim pravo u kukuruzište…

 

Nagli zaokret udesno nije uopšte dolazio u obzir…

 

Kola bi se prevrnula…

 

Skrenuo sam polulevo, ali kola su se, ipak, prevrnula!

 

Nesreća je jača od čoveka… Ima dana, kada je najbolje ne ustati iz kreveta… Kada bi ljudi bili razumni, tih dana bi se pokrili jorganom preko glave i načekali sledeće jutro… Takav je dan bio i ovaj o kome vam pričam. Dakle, ne samo glavobolja i devet kilometara ravnog puta, s " krivinom smrti " na kraju, ne samo dijuvialni pljusak i ne samo srušen saobraćajni znak, nego i jarak sakriven travom!...

 

Točkovi su upali u jarak i kola su se prevrnula… Ali, poto sam vozio polako, kao u usporenom filmu: najpre na bok, pa na krov, sa tokovima okrenutim vlažnom nebu…

 

Nekoloko trenutaka vladala je potpuna tišina… Zatim sam prozvao ekipu… Svi su bili na broju, zdravi čitavi… Nastao je histeriĉan smeh…

 

Izvlačili smo se iz kola, crkavajući od smeha!…

 

Automobil je, potom, vraćen na točkove… Bio je to, kao što sam to već rekao, dobar automobil… Dovezao nas je jo te večeri u Sombor. Pravo pred stari somborski hotel koji je imao dve znamenitosti: jedan od najstrašnijih klozeta na Balkanu i jednu od najboljih, a ja bih rekao i najbolju, cigansku kapelu, opet na Balkanun (ukoliko je Panonska ravnica Balkan!)

 

O klzetu nama smisla pričati, jer je danas drukčiji… A o muzici, međutim, treba pričati i to baš zato što i nje nema…

 

Da odmah kažem: ove redove sam napisao u počast čika Mikajlu Lakatošu, jednom divnom čoveku, ili Romu, kako hoćete, jer Rom na ciganskom znači – čovek…

 

Ulazili smo u kafanu, a sa podijuma, kroz dim, prezirući galamu, kroz otvorena vrata u noć, leteli su zvuci buduće ciganske himne, pesme Đelem, Đelem… Jer pesma Đelem, Đelem… jeste pesma čika Mikajla Lakatoša… Prvi put sam je tada u Somboru čuo i danas mi je jasno da, ipak, i u tim baksuznim danima, ponekad se ne treba pokriti jorganom preko glave...

 

Jer vas na kraju dana, možda, očekuje pesma anđela.

 

Šta još da kažem o Mikailu Lakatošu? – Dragi moji Romi, niko nema srca veća od vaših... A Mikajlovo srce je bilo jedno od najvećih, pravo romsko...

 

Zvuci vaše himne – pesme Đelem, Đelem... (a i ja sam malo doprineo da ova pesma postane vaša himna) – i danas lebde iznad krovova Bolmana, apatinske Male, Bogojeva, Nikolinca, Monoštora, Balate, malog Londona... Oni se ponekad, noću, čuju i u Beogradu, ispod današnje mrtvačnice i univerzitetskih klinika, tamo gde je pre rata bila Jatagan Mala, ili – kraj sveta...

 

U somborskoj kafani pronašao sam ram za moj kritički žurnal broj 1.: puteve – drumove, razume se… Jer pesma Đelem, Đelem… ne samo da muzički sugerira osećaj letenja i putovanja, već su joj i reči posvećene putovanju (Putujem, putujem, itd)... A stoji činjenica da je u Jugoslaviji od 1945. do godine 1963, izgrađeno dvanaest hiljada kilometara asfaltnih drumova… Ja sam, dakle, uokvirio one tri crne mrlje farovima duž novih YU drumova, a pesma Đelem, Đelem…, postavljena kao muzička pratnja, dala je tim drumovima krila…

 

Ništa mi, međutim, nije vredelo… Komunistički cenzori su bili totalno nemuzikalni: drugi broj mog " kritičkog žurnala " nikada se nije pojavio…

 

Ali sam i ja njih zeznuo: Đelem, Đelem **… sam stavio u film Tri i u Skupljače perja

 

I čika Mikajla – on se u oba ta filma pojavio kao glumac – i Oliverče, koja je Đelem, Đelem… sjajno pevala u Olimpiji, mnogo bolje od Tereze Kesovije, koja je inače, moja omiljena pevačica...

 

Čika Mikajlo je odavno umro…

 

Pokoj mu duši…

 

Ako vam ova pričica nije bila isuviše dosadna, idući put ću vam pričati o Đoki "basisti" (i pevaču), iz sela Deronje, koji bi mogao da se natpeva sa samim Lujom Amstrongom...

 

I Đoka je umro...

 

Pre toga je od mene pozajmio malo novaca da se leči od sifilisa... Tucao je, kaže, jednu Nemicu, pa se zarazio...

 

Predanje kaže da je Đoka pijan zaspao pored svog basa na drumu, pa ga je neka budala pregazila... Nadam se da nije bio Nemac...

 

Pričaću vam i o Toši violinisti, sinu baba Stojane... Toša je nalik na motku (koliko sam ja nalik na bure), ili, kako to Mihiz voli da kaže, na – banatsku peć)... Ali je živ i zdrav, kao dren...

 

I svira...

 

A kako svira? – Morate da ga čujete... Ja to ne umem da opišem...

 

Ja to umem samo da snimim...

 

Ne mogu da odolim, a da vam i ovog puta na kraju ne ispričam jedan vic...

 

Vratio se jedan "unproforac" rodom iz Kenije, natrag u otadžbinu... Pitaju ga komšije:

 

"Kakav je taj svet, tamo... na Balkanu?...

 

Čudni neki ljudi... odgovara vojnik Ujedinjenih nacija – "Kolju, a ne jedu..."

 

Pesma je imala planetarni uspeh. Kad god bi Alekasandar Petrović ušao u kafanu u kojoj je svirao ciganski orkestar (čak i u Parizu i Njujorku), Cigani bi ga prepoznali i odmah zasvirali i pevali Đelem, Đelem. Tolikom uspehu pesme sigurno je doprinela i Olivera Vučo (sada Olivera Katarina). U filmu Skupljači perja je igrala kafansku pevačicu. Njen glas je oduševio Bruno Kokatriksa (Bruno Cocatrix) vlasnika čuvene pariske dvorane Olimpija i angažovao je. Bila je senzacija, o njoj se pisalo na prvim stranicama novina. Pevala je uzastopnih 72 dana!

 

Ubrzo, po izlasku filma, Cigani su odlučil da će im pesma Đelem, Đelem biti himna.  

 

Olivera Vučo u filmu Skupljači perja peva Đelem, Đelem

Olivera Vučo u filmu Skupljači perja peva Đelem, Đelem

 

Odlomci iz poglavlja knjige:

 
IZMEĐU DVA OKEANA 

AMERIKA I MIT O IKARU

 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi77 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi78 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi80aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi82 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi84a

USKRS U BRONKSU

 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi85aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi86   aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi88aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi90a

VEZE BRONKSA SA KATANIĆEVOM ULICOM...

1931. god. Aleksandar Petrović

1931. god. Aleksandar Petrović

 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi91 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi92 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi94 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi96 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi98

Odlomci iz poglavlja: 

KLINAC U PORTI

SVETI SAVA I

Po povratku iz Francuske stanovali smo u kući gazda Gruje, u Ulici kraljice Natalije (danas se ulica zove Narodnog fronta, a priznaćete, mnogo lepše zvuči: "Kraljice Natalije").

 

Ja sam tada napunio dve godine…

 

Sećam se: Moj brat Mile, godinu dana mlađi od mene, u dupku uči da hoda... Dubak šparta crno belim pločicama kuhinje... Klinci sede na zidu, pored stepeništa, koje od zadnjeg dela kuće vodi prema Ulici admirala Geparta; zid je visok, ako padnu – polomiće se... A klinci klimaju nogama... Ja na sebi imam obloge od slačice; slačica, to je odvratna zelenkasta smeša... Preko obloga uvijen šal; crni šal je ženski, ni to ne volim...

 

Godinu dana kasnije preselili smo se na Vračar… U Katanićevu 12, na drugi sprat.

1933 Beograd Katanićeva ulica br12 – braċa : Mile, Saša i Pera Petrović i sestra od tetke Branislava  Antić

1933 Beograd Katanićeva ulica br12 – braċa: Mile, Saša i Pera Petrović i sestra od tetke Branislava Antić

 

Na tri koraka udesno, prema Krušedolskoj ulici, otpočinjala je Savinačka porta, a u porti – crkvica Svetog Save. Nijedna od ove dve današnje… Ni velika ni mala… Druga jedna i pored nje crkveni zvonik; nalik na onaj iz mog filma Biće skoro propast sveta nek’propadne nije šteta

 

Naspram naših prozora – Avalska ulica… A na sredini Avalske ulice, pedesetak metara od naše kuće, škola Sveti Sava. U Katanićevoj ulici broj 12, dve godine nakon što smo se uselili, umro je moj brat Mile. Od leukemije. Bio je to, verovatno, prvi dijagnostikovani slučaj leukemije u Beogradu. Dijagnozu je postavio jedan mlad lekar, strazburški đak, doktor Borivoje Tasovac...

 

Ćale i keva (tako sam ih već zvao) nekoliko dana su od dece krili Miletovu smrt. Posle smo gledali fotografije sa pogreba. A znatno kasnije, Jelena (dugogodišnja kućna pomoćnica, pr. Sašine sestre Radmile) mi je ispričala da je Mile oslepeo, ali da je čuo i govorio i da je znao da umire. Imao je četiri godine i bio bistar momak.

 

Trideset godina kasnije, profesor Borivoje Tasovac postavio je Draganovu dijagnozu: dete čuje, vidi i razume, a možda, ni čašu neće moći ustima da prinese... Govor mu niko, verovatno, neće moći da razume: najteži oblik atetoze i distonije...

1961	Pariz	-(sdesna	na	levo)	Dragan	Petrović	sa	majkom	i	Jovana	Čvorić	sa	majkom	(sestra	Aleksandra Petrovića)

1961 Pariz -(sdesna na levo) Dragan Petrović sa majkom i Jovana Čvorić sa majkom (sestra Aleksandra Petrovića)

 

1964. god. Rovinj - Dragan

1964. god. Rovinj - Dragan Petrović sa Suzanom i Jovana Čvorić (kuzina)

 

1964. god. - Rovinj - Dragan sa baka Anom (sin i majka Aleksandra Petrovića)

1964. god. - Rovinj - Dragan sa baka Anom (sin i majka Aleksandra Petrovića)

 

1985 – Rovinj - Dragan sa majkom (levo na slici)   i tetkom Radmilom Čvorić (sestra Aleksandra Petrovića)

1985 – Rovinj - Dragan sa majkom (levo na slici)
i tetkom Radmilom Čvorić (sestra Aleksandra Petrovića)

Dragan je umro dvadeset šest godina kasnije. U snu. Bio je bistar momak, a imao je srce u koje se ceo svet mogao da smesti.

 

 

Savinačka porta je bila naše carstvo. Iza porte, uz Braničevsku ulicu, prostirala se neka čudna poljana prekrivena ogromnim kamenim gromadama. Ni našta nije ličila, neka druga planeta... Ja sam uobrazio da je Sveti Sava nesumnjivo spaljen između tog kamenja.

crkva svetog save i hram

"Mala" crkva Svetog Save i novosagrađeni hram Svetoga Save (više od pola veka kasnije)

U samoj porti leti ja vladala carska ladovina; koliko se sećam, od dudova i oraha... Tu smo igrali "krajcarice" i "noške"... "Krajcarice", svako zna šta je to... A "noške" se igraju poluotvorenim perorezom. Vrh peroreza se ubode u drvenu klupu, pa se onda prstom poduhvati drška... Perorez odleti u vazduh, okrene se nekoliko puta i ponovo zabode u klupu. Od toga kakav je položaj perorez zauzeo zavisi uspeh udarca...

 

Savinačka porta je bila moje "zabavište"... "Jaslice", kako bi se danas reklo...

Aleksandar Petroic Slavija

Katanićevom ulicom prolazio je tramvaj: "Jedinica". Tu je pravio zaokret i vraćao se prema gradu. Na uglu Katanićeve i Makenzijeve, "Jedinica" skoro da je češala prvu stanicu tramvaja "Jedan-A" koji se zvao "Prištinac". "Jadinica" je bila veliki, ozbiljan tramvaj, sa dva vagona. U prvom vagonu karta je koštala dinar i po, a u drugom dinar. "Prištinac" je bio neka vrsta depandanse "Jedinice": samo jedan vagon i to otvoren. Pruga "Prištinca" nije imala okretnicu, već su se nasloni tramvamja prebacivali na drugu stranu sedišta, pa su leđa tramvaja postajala lice i obratno...

 

"Prištinci su kasnije prebačeni u Suboticu – Palić. Takav jedan "Prištinac" godine 1971. Vratio se u zavičaj. U Beograd ga je prenela moja ekipa, u stvari – dva moja scenografa mađioničara, Vlasta Gavrik i Mile Jeremić... Naš "Prištinac" se nekoliko puta prošetao Moskvom, to jest, Karađorđevom ulicom, zajedno sa crnim mačorom, u filmu Majstor i Margarita.

  1928 Beograd Savka Vasiljvić (Mema) Sašina baba po majci


1928 Beograd Savka Vasiljvić (Mema) Sašina baba po majci

  Svakog prvog u mesecu, moja baba, koju smo zvali Mema, i ja, odlazili smo "Jedinicom" u Narodnu banku u Ulici Kralja Petra, da Mema primi penziju. Odlazili smo zadnjim kolima "Jedinice", a vraćali se prednjim... Pred kućom, Mema mi je obavezno davala celu "banku", to jest deset dinara.

 

Jo istog dana, po pravilu, gubio sam "banku"... Na "krajcaricama", ili "noškama". 

aleksandar petrovic 1935 
Tako je to bilo dao septembra meseca godine 1935, kada sam pošao u prvi razred osnovne škole. Pred odlazak u školu, otac mi je rekao: "Pamet u glavu!... Tvoja škola, tvoja stvar... Ako ponavljaš, ideš na zanat..." Na ulaznim vratima stana, Mema je za mnom prosula lavor vode. Toga dana sam prvi put prošao kroz ulazna vrata osnovne škole "Sveti Sava". Široka i širom otvorena...

Aleksandar Petrovic Dragomir Petrovic

1940 Beograd – Dragomir Petrović viši inženjer ministarstva saobraćaja, otac Aleksandra Petrovića

 Ni nalik na ona "Tesna" - Židova, na čijem pragu celog života stojimo.

 

Klinci iz svih odeljenja prvih razeda – "prdavci", bojažljivo su se muvali u jednom uglu dvorišta, a ja sam preko ramena gledao na "Savinačku portu"... O ni stariji igrali su se "trulih kobila", a poneki je, kao kočijaš psovao...

 

Učitelj Simeon Đođović pozvao nas je da uđemo u zgradu... (Učitelj se stvarnotako zvao: "majke mi!..."):

 

- Rekao nam je da se uhvatimo dvojica po dvojica, za ruke... "prdavci" su se tada tako postrojavali. Pored mene je stajao dečko sa smešnim šeširom na glavi... Uhvatio me je za ruku... Zvao se Pulja. Njegovi su bili vlasnici kuće na uglu Slavije i Deligradske ulice, one u kojoj se danas nalazi "Mek Donalds", Pulja i ja smo seli u istu klupu. U Učionici nije bili Savine slike... Ni slike Blaženopočivšeg Kralja Aleksandra Ujedinitelja. Prozori su gledali na malu crkvu Svetog Save... Iza crkve, počinjala je druga planeta. Odande je svetlusao plamen lomače, a tanak crni dim se dizao u nebo...

SVETI SAVA II

Beograd je za vreme rata (onog Drugog, ne ni onog prvog, ni ovog Trećeg) bio grad hazardnih igara. – Neka vrsra balkanskog San Rema, ili Monte Karla... Nije mi, međutim poznato da se u to vreme u Beogradu igrao rulet. Postojao je, doduše, jedan balkanski rođak ruleta, takozvani "trange frange" (postoji i danas), ali, najrasprostranjenije hazardne igre su bile poker i ajnc; "klope" su se igrala u nešto manjoj meri i smatrane su prostačkom igrom.

 

Najelitnija je bio poker. Onaj klasični. Za "američki" se, tako reći , nije znalo.

...

Pre nego što se vratimo pokeru, da kažem nekoliko reči o automobilima "basovima" - gasnim komorama. Gestapo ih je dovezao iz Nemačke. Ni po čemu se nisu razlikovali od običnih "vermaht" "basova". Bar spolja. U hermetički zatvorenom zadnjem delu, međutim, imali su instalaciju koja je ubacivalagas cijankal. Gestapovci ("Srbi" u gestapovskim uniformama, kako nedavno lupi onaj bivši Brozov oficir Grmek) trpali su u unutrašnjost "basa" Jevreje i ostale domorce...

Gasni kamion (Bas)

Gasni kamion (Bas)

"Bas" se, zatim, šetao ulicama Beograda.

 

Između ruševina i partija pokera.

 

Ja sam poker počeo da igram kao trinaestogodišnji dečak, pa se u onoj pozamašnoj sumi pokerskog i ajnc novca, nalazio i moj mali deo. – Bio sam vrlo dobar učenik, ali, nesumnjivo, odličan poker igrač.

 

I time se ponosim, mada sam poker odavno batalio.

 

Samo – pažnja! Prestao sam da igram poker, a ne i da se kockam. Kockaću se dok sam živ, jer život je kocka, a ja još uvek živim (na veliku žalost TV Beograda i TV Novog Sada)…

 

Na primeru pokera, pokušaću da objasnim šta hoću da kažem ovom, ipak, otrcanom sentencom – o životu, kao kocki.

 

Počeću sa odlomkom iz mog filma Majstor i Margarita. – Direktor Moskovskog teatra Rimski grdno se uplašio crne mađije na predstavi profesora Volanda (Satane lično) i njegovih asistenata. Prekinuo je spektakl i pokušao je da publiku privede razumu: "Sve su to trikovi… Sve se to može objasniti dijalektičkim materijalizmom!..." - "Pa, objasni!...", replicirao mu je jedan od đavolovih asistenata (Paja Vujisić). Rimski, razume se, ništa nije mogao da objasni ni dijalektičkim materijalizmom, niti bilo kojim drugim, isključivo racionalnim, sistemom mišljenja. – Naši vrli usrećitelji – komunisti, sedamdeset godina su objašnjavali i unapređivali našu sudbinu – dijalektičkim materijalizmom. A znamo gde smo dospeli!

 

Svet i život koji vidimo našim očima i čujemo našim ušima, samo su epiderm života i sveta.

 

Svetom vladaju nepredvidljivi procesi autokreacije koje bedni ljudski um ne može ni da obuhvati ni da sagleda. Samo ponekad… I to samo kroz usku pukotinu koju je načinio svojom intuicijom, refleksom i stvaralačkom silom, koja je svojstvena svemu što postoji, pa i tom bednom crvu – čoveku.

 

Tako je i u pokeru.

 

On je jedna mala kristalna kugla u kojoj se vrti smisao i besmisao sveta. Na osnovu čega donesete odluku da li da platite traženu sumu, da kažete plot, ili da bacite u špil "beton", to jest dva para kečeva sa kraljevima ? – Možete da imate kakv hoćete "pogled", ipak, najvažniji je "špurijus" (šatrovački kockarski izraz za intuiciju)…

 

Razume se ima tu i izuzetaka.

 

Probudi jednog kockara, usred noći, unutrašnji glas: "Hajde – kaže –Miko, oblači se…" - Mika se obuče. – "A sad – nastavlja unutrašnji glas – pravo u Mont karlo!..." - U Monte Karlu, "unutrašnji glas" daje Miki jedinu moguću instrukciju u tom gradu: "Pravo u kazino!..." - U kazinu "unutrašnji glas" daje Miki poslednju, sudbinsku, instrukciju:"Stavi sav novac na crveno!" - Mika stavlja novac, a loptica se vrti i stane na – crno!... Mika diže oči ka nebu i ponovo čuje "unutrašnji glas": Naj…. smo Miko…"

 

A, ipak u pokeru, kao i u životu, deluju sile simetrije i inercije, neobjašnjivo umnožavanje, strašne redukcije, kazne, nagrade. A, zatim, tu je i nemoguće…

 

Sta čovek može da uradi sa pet karata u ruci i beskrajnim nizom kombinacija ovih pet karata i preostalih dvadeset i sedam karata iz špila? – Koju odluku da donese?

 

Šta ostaje čoveku u pustinji, koju nazivaju svetom?... Šta može da uradi kada mu je jedina svetlost lomača zapaljena na drugoj planeti, između kamenih gromada, keje je neki strašni kiklop razbacao?

 

Imajući sve ovo, verovatno, u vidu, komunisti su prećutno tolerisali beogradske poker partije i posle godine 1945.

 

Likvidacija tek stvorenog srpskog građanstva najteži je udarac koji su komunisti naneli Srbiji. Srbija se do danas od tog udarca nije oporavila. Zbog toga je i naša opozicija onakva kakva jeste, a već o vlasti da i ne govorim.

 

Poker je, međutim, bio jedan od retkih, rituala građanske klase, koji komunisti ne samo da nisu fizički likvidirali, već su ga prisvojili kao dragoceno čedo.

 

Od godine 1948-9, a do naših dana, pljušti poker u Beogradu...

 

Uvedene su i novine. Svom silinom granuo je "američki poker".

 

Poker u komunizmu igraju takozvani poslovni ljudi i generali, udbaši i umetnici, lekari i mnogi njihovi pacijenti. – Čak je i poneki disident, teškim prilikama, sačuvao svoju kožu, zahvaljujući pokerskim prijateljstvima. – Najbolji poker igarči su bili udbaši i poneki advokat, ili umetnik.

 

Najgori, ambasadori i generali.

 

 * * *
I događaji i ličnosti iz priče koja sledi, istiniti su. Izmišljena su samo imena. Od četiri ličnosti, tri su i danas u životu. Ja sam jedan od njih. Svoje ime, dakle, ne moram da krijem.

 

Partija pokera je počela u pet časva popodne.

 

U stanu jednog od petorice igrača. U trpezariji.

 

Prostorija je imala ovalne prozore. Nasuprot prozora trpezarije, nešto malo iznad, nalazio se prozor na zgradi osnovne škole Sveti Sava.

 

Partiju su započela četvorica bivih partizana. Trjica borci od 1941, a jedan od godine 1945. 

 

Igrali su sve do jedanaest sati sledaćeg prepodneva... Narasle su im brade... Pretvorili su se u četnike... Odebljali jezici sa mukom su izgovarali: "Čip..." - "Pas..." - "Pot..."

 

Svako je igrao "svoju turu", po ko zna koji već put... Uvek se neko "vadio"...

 

Partiji su međutim, prisustovali i nepozvani "kibiceri"...

 

Đaci su, između dva časa, posmatrali partiju kroz prozor škole...

 

Učila deca...

 

Samo – u školskom programu ovaj predmet nije postojao. – Nastavnici su, s pravop, preduzeli mere da ova divlja nastava prestane.

 

Igrači kibicere nisu primetili. Bili su obuzeti igrom...

 

Nešto posle jedanaest sati zazvonilo je zvono na ulaznim vratima.

 

Domaćin je otišao da otvori vrata...

 

Iz predsoblja su se začuli uzvici: "U ime naroda!..." - "Gde ćeš!..." - "Odbi – pucaću!..."

 

Dva milicionera i jedan mali, pogureni, civil, pokušavali su da u stan uđu na silu. Naš domaćin se, mađutim, borio kao lav... Stegao je milicionarima ruke sa naperenim pištoljima i pokušavao da ih izgura iz stana.

 

Bio je to očigledan primer izuzetne hrabrosti...

 

U trpezariji je zavladala panika... Jedan od igrača uleteo je u spavaću sobu i opkoračio ragastov prozora... Nije skočio... Ukočio se na prozoru, kao oličenje straha...

 

Igrači su, zatim, pokazali svoje isprave. Tri prvoboračke legitimacije i jednu ličnu kartu.

 

Vladala je mrtva tišina... "Grbavko" zapisao podatke, pa su se on i milicioneri, bez pozdrava, izgubili.

 

Domaćin je navukao zavesu... U sobi je zavladao polumrak...

 

Najpre smo u pekari na uglu poručili svakome po četvrt kile bureka sa sirom i po jedan jogurt. Platio je dobitnik. Onaj sa ličnom kartom.

 

Zatim smo sva četvorica otišli u ulicu Kneza Miloša. Dok smo mi pili kafu, domaćin je otišao u zgradu preko puta... "Sređeno je..." - kaže – "Nisu nas još uveli u protokol... Ali, Srećko kaže: "Sledeći put ćete da zaglavite Padinjak..." "A ti, budalo, sledeći put spuštaj zavesu na početku, a ne na kraju partije...", sasvim umesno je zaključio onaj što je opkoračio ragastov prozora.

 

Ostao sam sâm.

 

Setio sam se jedne priče domaćina poker partije... O Belinovcu:

 

Visoravan... Magle... Stoletni borovi... Jedina pukotina u ovom nerazumljivom i nepravičnom svetu, kroz koje su se sa planine krenuli u juriš dvadesetogodišnjaci... A ova pukotina, u stvari je bila privid... Jurišali su u besmisao. – Držali su u rukama tri keca i vikali: "POT!..." - A Josip Broz je imao kare pubova.

 

Setio sam se dece koja kroz prozor škole Svetog Save, moje škole, posmatraju propale pokeraše.  

 

U sećanju se javlja Savinačka porta... I mala crkvica... I nova, sadašnja, ogromna, izgrađena na patrljcima zidova starim više desetina godina.

 

Gospode, zar je toliko vremena prošlo...

 

SVETI SAVA III

aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi1 aleksandar petrovic sve moje ljubavi slepi periskopi2

 Odlomci iz poglavlja:

EGZOTICNO VOĆE SRBIJE

 

Odlomak iz:

DVE KUĆE, ČETIRI GENERALA, MOJA BABA I POHOD NA RUSIJU...

Na beogradskom trgu Slavija otpočelo je jedno od najvećih građevinskih čišćenja Beograda.

 

U stvari, nastavljeno je sravnjivanje sa zemljom polovine bloka koji opasuju Ulice Nemanjina, Kralja Milutina, Kralja Milana i Garašaninova.

 

Sravnjivanje je otpočelo nemačkim bombardovanjem 6. aprila godine 1941, a nastavljeno američkim bombardovanjem, na Uskrs, godine 1944.

 

U sklopu tog bloka nalazi se kuća u Nemanjinoj ulici koja nosi broj 35.

 

Sagrađena je tridesetih godina. Velika građevina sa konfonim stanovima. Nekada je bila vlasništvo generala Milutina Nedića.

1939. godina – Porodica PETROVIĆ : otac Dragomir (1898-1948), majka Anka (1900-1997), sinovi Petar-Pera (1925-1947), Aleksandar-Saša (1929-1994) i ćerka Radmila (1936)

1939. godina – Porodica PETROVIĆ: otac Dragomir (1898-1948), majka Anka (1900-1997), sinovi Petar-Pera (1925-1947), Aleksandar-Saša (1929-1994) i ćerka Radmila (1936)

 ...

I kada je već reč o toj šestospratnici... Ja sam u zgradi preko puta, na petom spratu, stanovao preko deset godina. Tamo sam proveo celu okupaciju. – Godine 1944. tu zgradu je pogodila bomba i čitavo jedno krilo sravnila sa zemljom. Tačno do podruma u koji smo se mi stanari sklonili. Naš stan je ostao na vrhu ruševina... Čardak ni na nebu ni na zemlji... Stepenice su bile porušene.

 

Kasnije, kada su stepenice popravljene, nas su izbacili iz stana, a u stan su uselili armijskog generala Dušana Simovića, koji je zajedno sa svojim prijateljem, generalom Božom Mirkovićem, organizovao 27. marta godine 1941. vojni puč, kada je Srbija "našla svoju dušu" i krenula u rat u kome će nestati stotine i stotine hiljada Srba.

 

Dok smo mi još stanovali u tom stanu, u Ulici Nemanjinoj, broj 36, tačno preko puta nas, takođe na petom spratu, balkon naspram balkona, stanovao je u jednosobnoj garsonjeri "otac Srbije", armijski general Milan Nedić.

 

.....................

Jedne večeri sam posmatrao Nedića i slušao njegov govor: sa praznog trga Slavija idjekivao je iz zvučnika glas Srbije... Upozoravao je... Molio... I pretio...

 

.....................

Danas se Nedićeva kuća ruši. – A meni je žao što nisam za vreme okupacije, sa svog balkona, naglas Nediću i sebi postavio neka pitanja, za koja ni danas nemam odgovore...

 

Kuća, u kojoj je najpre stanovala moja porodica, a zatim, u našem stanu, general Simović, još uvek stoji. – Stoji i balkon. – Sa tog balkona je u maju mesecu 1941, moja baba, Savka Vasiljević, posmatrala je zajedno sa mnom nemačku vojsku, koja je prolazila Nemanjinom ulicom: najjaču vojsku sveta... vojnike sa zavrnutim rukavima... oklopne transportere... terenska vozila, topove, tenkove... Sve je to danima tutnjalo od železničke stanice, preko Slavije i Kralja Aleksandra ulice, Grobljanskom, do dunavskog mosta...

 

I dalje...

1939 - Savka Vasiljević zvana «mema»  (baba Aleksandra Saše Petrovića)

1939 - Savka Vasiljević zvana "mema"
(baba Aleksandra Saše Petrovića)

Moja baba Savka, "mema",kako smo je zvali, gledala je u tu vojsku i govorila: "Sačuvaj me Bože... Ovi idu i na Rusiju..."

 

A i kuda bi preko Banata i Rumunije?

 

Moja baba je to znala, a Staljin nije... (komunisti, inače, sve znaju.)

 

Staljin nije poverovao ni mojoj babi ni Zorgeu.

 

Bilo bi zanimljivo danas čuti da li su jugoslovenski komunisti posmatrali danonoćni prolazak Hitlerovih Nibelunga prema prvoj zemlji komunizma... Prema sovjetskom raju...

 

RUSKI RULET 

Odlomak :

Beograd u vremenu sankcija sve više liči na Beograd iz vremena okupacije.
................
Gladi nema... Ili, skoro da nema...
Tako je onda bilo. «Smejkalova» kasapnica na Slaviji radila je skoro do kraja leta. Bili su otvoreni i «Bata», kod Londona i «Tata» i «Mitić», u Knez Mihajlovoj...
Slično je i danas, na samom početku «vremena sankcija»... «Alonzo» je otvoren i mada ne radi punom parom, još se svašta tamo može kupiti...
Mogu se kupiti čak i telefax aparati i kompjuteri, a «Velauto» nudi svoje «Micubišije», kao da nas ne očekuje sedam gladnih meseci, ako ne bude, ne daj Bože, i sedam gladnih godina. (Baš sam radoznao da vidim kako će novopečeni vlasnici «Micubišija», ukoliko ih ima, utoliti žeđ svojih automobila kada ne bude više bilo benzina ni bonova...)
I kao i onda, letnje bašte su pune, a o približavanju «pravog vremena sankcija», čini se da građani misle na način na koji se misli o nadgrobnom životu.
....................
Beograd danas liči na čamac koga voda nosi ka ogromnom vodopadu, a krmanoš i posada natežu bocu s vinom...
Ko god se seća slike Save Šumanovića Pijani brod, znće na šta mislim...
Neko će reći, ipak, postoji jedna bitna razlika: za vreme okupacije ljudi su proganjani, hapšeni i ubijani... Bilo je i bombardovanja i to američkog...
Ne bih hteo da zloguko prorokujem... Ali...
..................
...pokušaću da osvežim našu kolektivnu memoriju sa nekoliko sličiaca iz okupacijskih dana...

Već u mesecu oktobru, godine 1941, većina Beograđana je jela proju. To je ona istorijska zamena za hleb, koju su Srbi jeli i prilikom prve okupacije 1915. do 1918. Godine, a koju je nedavno kodifikovala jedna novosadska naučnica. – Inače, pomenuta proja se pravi od kukuruznog brašna i žute je boje, a nikako je ne treba mešati sa projarom, u kojoj se tradicionalnoj proji dodaje sir, a mogu i čvarci (ne oni o kojima je govorio gospodin Brana Crnčević). Uopšteno govoreći, projara je mirnodopska proja, a može se reći i da je proja ratna projara, zavisi iz kojeg se ugla dotični naučni fenomen posmatra.

Prva okupacijka zima, godine 1941/42. bila je izuzetno oštra...
Smenjivali su se košava i sneg, a najgore je bilo kada su nastupali u sprezi...
Postojale su i takozvane opasne zone kroz koje su Beograđani slabijeg telesnog sastava teško prolazili. Taš Majdan, na primer, pa trg kod spomenika, na kome su se, na mestu gde se do šestog aprila nalazio bioskop «Kolarac», još uvek nalazile gomile šuta i cigli, i najzad, Slavija, sablasno okružena ruševinama, nalik na dekor za neku apokaliptičnu operu.
Embargo za naftu, to jest lož ulje, nije bio uveden, a i da je uveden to Beograđane ne bi pogodilo. Tada smo se grejali ugljem i drvima... Samo... Kojim ugljem i drvima u zimu 1941/42? Drvare su bile praznije od naših stomaka...
U srpskom pronalazaštvu i onda, kao i danas oko one proje, pojavio se, međutim, jedan značajan pronalazak: peć bubnjara... To je jedna specijalna naprava izuzetno pogodna za okupacijske dane, pa oni koji nisu za nju čuli neka pažljivo pročitaju ove redove. – Dakle, potrebno je nabaviti jedno metalno bure i jedan sulundar. U unutrašnjosti bureta majstor limar treba da načini plehanu oblogu oko celog bureta. Zatim se urade sledeće radnje:
⦁    Prostor između obloge i bureta isponi se strugotinom.
⦁    Probuši se prozor u sobi u kojoj će cela porodica provesti zimu.
⦁    Kroz rupu na prozoru se proturi sulundar, čiji se drugi kraj prethodno uglavi u gornjem delu bureta.
⦁    Potpali se strugotina...

Zatim nastupa grejanje i osluškivanje zavijanja košave i zvuka krčanja stomaka...
Iz beogradskih kuća, te nesretne prve okupacijske zime, virili su sulundari kao neki strašni slepi periskopi...
Ja sam stanovao na Slaviji. Pa smo mi imali još i to dadatno zadovoljstvo, da bar jedanput nedeljno, uz zvuke košave, iz zvučnika na trgu, osluškujemo reči «oca Srbije» - generala Milana Nedića.

Moja majka je bila zaposlena u beogradskoj opštini.
Jedno vreme tokom okupacije, kao inženjer hemije, pregledala je ispravnost namirnica koje su se u Beogradu prodavale. (I ovaj podatak može poučno da deluje – sasvim orvelovski: glad, smrt i nesreća, a sistem nastavlja da funkcioniše!).
U svojstvu, dakle, neke vrste sanitarnog inspektora, povremeno su je određivali da konrtoliše i uvoz namirnica na železničkoj stanici...

 

Beogradska Železnička stanica (četrdesetih godina)

Beogradska Železnička stanica (četrdesetih godina)

Jednog lepog dana, u koferu jednog crnoberzijanca, sanitarna kontrola moje majke otkrila je nekoliko prasića bez veterinarskog žiga. Prasiće je, dakle, trebalo zapleniti. Vlasnik prasića se, međutim, sav očajan, obratio mojoj majci: «Gospođo, prasići su bili zdravi... Zdraviji od mene... A onda, ako imate nekog u zatvoru... Evo, obećavam vam: biće slobodan...» - Francis, sin prijateljice moje majke gospođe Trebinjac, brojao je svoje dane u logoru na Banjici...

logor_na_banjici

Logor na Banjici

Nežigosani prasići su prošli carinsku kontrolu, a moja majka i gospođa Trebinjac, već sutradan su se obrele u jednom dvorištu, u Ulici Svetog Save, to jest «u svetosavskoj», kako smo je onda zvali. – Ispred jednog od niza dvorišnih stanova, za stolom je sedeo švercer sa železničke stanice i još dve –tri osobe, a nedaleko se jedan čovek, go do pojasa, pirkao vodom iz lavora.
Domaćin švercer je predstavio gospodina damama: gospodin se zvao Kosmajac (za one koji su zaboravili ili ne znaju: Kosmajac je bio šef agenata specijalne policije, strah i trepet za komunce i druge bundžije; taj nije mlatio, taj je ubijao boga u čoveku!...)

Đorđe Kosmajac (u civilu) šef agenata specijalne policije

Đorđe Kosmajac (u civilu) šef agenata specijalne policije

Stvar je brzo završena. Dame su ponuđene kafom, a Kosmajac je zatražio ime zatvorenika i godinu rođenja... Ništa više... Zbog čega je bio uhapšen to ga nije zanimalo... Sin gospođe Trebinjac, Francis, već sutradan je pušten na slobodu iz zloglasnog banjičkog logora. – Ispričao je kako je izgledao ceremonijal puštanja. Uveli su ga u kancelariju. Za stolom je sedeo Kosmajac. Odmerio ga je od glave do pete i zapitao: «Šta je tebi gospođa Petrović? «Ništa... Prijateljica moje majke...» - Odgovorio je Francis...     «E, njoj imaš da zahvališ što te puštam... A sad, marš napolje!»
Ova istinita priča ima više naravoučenija.
Naravoučenije broj 1.:
Za vreme okupacije širom okupirane zemlje osnivaju se logori. – Imajući u vidu niz sličnosti izmađu «vremena okupacije» i «vremena sankcija», nije isključeno da se ova Lenjinova izmišljotina javi i u «vremenu sankcija»...
Naravoučenije broj 2.:
U takvim vremenima policijski agenti rešavaju pitanja života i smrti...
Naravoučenije broj 3.:
Ljudski život postaje izuzetno jeftin: zamenjuje se za nekoliko prasića.
Naravoučenije broj 4.:
I najkrvožedniji primerci životinjske vrste koja nosi naziv čovek, ponekad održe svoju reč.
U ovim i drugim koordinatama opisanim u ovih nekoliko zapisa iz «vremena okupacije», a i u mnogim drugim za koje nije bilo mesta, svako treba da traži svoje «parče sreče», u «vremenu sankcija», koje je za nas tek započelo.
Samo, nemojte da budemo preterano žalosni... - Još uvek ne nosimo žute trake...
Osim toga, niko ne zna šta donosi dan, a šta noć... Ruski rulet koji su Brozova deca zavrtela pre dve godine, još uvek se okreće...
.............

SAMIKA

Odlomak :

Samika je stanovao u Ulici kralja Milutina, u broju 52. Na drugom spratu.
Stan Samikinih roditelja bio je nalik na hodnik, ispresecan pregradama...
Samika se, u stvari zvao Samuilo, a prezivao se Karić.
Njegovi su nekada bili Mojsijeve veroispovesti, ali su se davno, verovatno još pre Prvog rata, prekrstili u pravoslavce.
Samikin otac je držao časovničarsku radnju.
.................
A Samikina – oličenje ljudske nesreće.

U prvom i drugom razredu gimnazije Samika je bio moj najbolji drug. Moj «par' – sedeli smo u istoj klupi.
I Samika i ja pripadali smo «mafiji» sa «prestola» na uglu Kralja Milutina i Birčaninove ulice.
...............

U oktobru, ili novembru, mesecu godine 1941, a možda je to bilo i krajem septembra, Gestapo je otpočeo da rešava jevrejsko pitanje u Srbiji. (Nemojte mi zameriti za nepreciznost... Ja ne pišem istoriju.)
Otvoren je logor na sajmištu, a Beogradom su počeli da kruže furgoni, pokretna gubilišta...
Jednog dana Samikino mesto u klupi pored mene ostalo je prazno.
Pomislio sam – razboleo se... Otišao sam do njegovog stana... Vrata se nisu otvorila...
Na «prestolu» su se svi pravili šašavi...
Nekoliko dana kasnije, ne sećam se kako, saznao sam da je Samika sa celom porodicom otputovao u Albaniju, to jest u Italiju, što je u to vreme, manje-više, bilo jedno isto. – Saznao sam i kako. Mišina majka je radila na blagajni železničke stanice. Ona je uspela da celoj porodici Karić, ocu, majci i sinovima, Samiki i Miletu, nabavi železničke karte i «ausvajs». Jedno kratko vreme sam se čak i ljutio: zar je moguće da mi Samika nije rekao da odlazi...
Bio je već kraj novembra... sipila je sitna kiša... Beogradska prljavština... Tuga i čamotinja... Sa Slavije se začuo pasji lavež... Iz pravca ruševine piljarnice na kojoj je nekada stajala firma «ko jede banane živeće sto godina», pojavila se kolona ljudi, žena i dece... Svi su na rukavima nosili žute trake...
Pored kolone, na svakih desetak metara, nemački vojnici – stražari... Sa ovčarskim psima na povodcima...
Kolona se spuštala Nemanjinom ulicom, pored moje kuće...
U koloni – gospodin Karić, gospođa Karić i Samika...
Samikinog brata Mileta nije bilo... Kasnije sam saznao: domogao se Italije – spasao se...
Samika me je video... Svojim velikim, tamnim semitskim očima... Bio je prototip Jevrejina...
Pošao sam za kolonom.
Sve do zemunskog mosta.
Tu je bila granica. – Odveli su ih u Nezavisnu Državu Hrvatsku, u logor na Sajmištu...

Logor Sajmište

Logor Sajmište

Pitam se, da li je Jurin otac, gestapovac ruskog porekla, izvadio zlatne zube iz spaljene lobanje gospodina Karića i gospođe Karić.
Gospode Bože, da li je to moguće?... Zar ćemo stvarno još jednom da ratujemo!
Niko od onih koji imaju manje od pedeset godina ne zna śta je rat!...

Streljanje omladine u logoru Sajmište, od strane nemačkih vojnika, 1943.

Streljanje omladine u logoru Sajmište, od strane nemačkih vojnika, 1943.

Bombardovanja... Logori... Glad... Zima... Bolesti... I grobovi... Grobovi...
Strašna jama... Prevremena grobnica... Oči Samikine, kojih nema više...
Ne dižite barikade...
Udarite krst na sve moguće mafije... I političke i nacionalne...
Neka ostanu samo klinačke...

  PRASE KOJE PIŠKI

Odlomak:

Kao za inat, sve okupacijske zime bile su oštre i duge...
 
Najgora je bila ona prva 1941/42... Beograd se smrzavao gladovao...
.............
U gornjem delu ulice Kralja Milutina, u jednoj dvospratnoj kući, stanovala su dva brata... Obojica su bili neženje, matori momci...
Prezivali  su  se  Moravac,  a  u  velikoj  kući  živeli  su  potpuno  sami,  kao pustinjaci.
Zašto  su  se  braća  Moravac  uželela  prasetine,  da  li  je  bio  u  pitanju «merak» na praseće pečenje,  ili su hteli da proslave neki važan datum, to Miša i ja, niti smo znali, niti nas je zanimalo...
Nekoliko dana kasnije krenuli smo u nabavku prasetine...
Od Obrenovca do Beograda  tada  se putovalo prugom uskog  koloseka, vozom sa nadimkom – «ćira»...
Na  pijaci  u  Obrenovcu  merkali  smo  prasiće...  Tražili  jedno  podeblje.
Držali smo do toga da Moravcima ne prodamo bilo šta...
Našu  «robu»  smo  pronašli  kod  jednog  Ciganina.  Mirna  životinjica,  a okrugla,  kao  lopta...  Možda  samo,  pomalo  sanjiva.  Ali,  zaključili  smo, takav joj je, valjda, karakter... Zato se tako dobro i podgojila.
 Na obrenovačkoj stanici, u furgon smo se ubacili zajedno sa prasetom.
U  drugom  kraju  furgona  smestila  se  grupica  pripadnika  Nedićeve «straže»... Osim njih, praseta, Miše i mene, u ffurgonu nikog drugog nije bilo.
Nesreća  je  pred  nas  ,  kao  ubica  iz  marka,  iskrsnula  već  kod  Bariča:
prase je pčelo da piški!
-  Na  svako malo  jače  drmusanje  «ćire»,  iz  praseta  bi  šiknuo mlaz tečnosti...
U čemu je bila stvar? – Ciga je svoje prasence, pre nego što ga je izveo na pijac, napojio vodom, u velikim količinama...
I  tako  je  od  bedne  ciganske  životinjice,  nastala  okrugla,  privlačna pečenica...  To  jest,  kako  za  koga...  Za  nas  dvojicu,  dve  beogradske budale, svakako...
Pred našim očima, topile su se sve naše nade...

.................
Šta ćemo sutradan da odnesemo Moravcima, kost i kožu!... Ne zna se ko je u koga tužnije gledao: mi u prase, ili prase u nas...
U  Beogradu  smo  učinili  posetu  Moravcima.  Objasnili  smo:  pijaca  u Obrenovcu ovog utornika bila je - bedna... Samo krompir i neki bezvezni pilići...
Otićićemo  sledećeg  utornika  i  doneti  prase...  Neka  se  braća  ne  brinu, ako im nije baš mnogo hitno; posao će biti obavljen...
Posle toga krenuli smo da gojimo prasence...
Smestili  smo  ga  na  zajedničku  terasu,  iza  vešernice,  na  krovu  kuće  u Nemanjinoj  36,  gde  smo  obojica  stanovali.  Miša  na  prvom  spratu,  (i danas  tamo  stanuje),  a  ja  na  petom.  Tokom  dana,  na  smenu,  kljukali smo  prase  hranom,  verovatno  na  isti  način  kako  ga  je  Ciga  napajao vodom...
Tako smo dočekali i taj 16. april... Uskrs, dan kada se Hristos vazneo na nebo i kada su eskadrile savezničkih «anđela», «leteće tvrđave» (što će reći  «oslobodioci»),  spustili,  tepih  bombi  od  pet  stotina  i  hiljadu kilograma.
.................
Najpre  je za vreme ručka u  trpezariju ušla baba Leposava, majka moga oca. Baba Leposava,  je bila najstrasnijii pušač koga sam u životu sreo!
Njoj  obične  cigarete  nisu  bile  dovoljne.  Pri  kraju  života,  poput  Rusa, počela  je  da  uvija  duvan  u  novinsku  hartiju...  Toga  dana  je  ušla  u trpezariju  sa  cigaretom  uvijenom  u  hiljadarku!  Prosto  naprosto,  nije primetila... Od hiljadarke joj se učinilo da je parče novinske hartije... Moja majka  samo  što  se  nije  onesvestila...  Ali,  sve  je  bilo  kasno:  pola
hiljadarke već je bilo popušeno... Šta su «havane» američkih milijardera, prema cigareti baba Leposave!

leposava petrovicTaman  se  taj  skandal  nekako  sredio,  a  začuo  se,  najpre,  stravičan vrisak, a zatim se u trpezariji ponovo pojavila baba Leposava. Ovog puta potpuno izbezumljena: trenutak ranije sa naše terase posmatrala je kako skače u ambis devojka, koja  je služila kod porodice sa četvrtog sprata. Devojka  se  bacila  u  ambis  sa  terase  na  šestom  spratu  na  kojoj  se nalazilo  naše  prase.  Izleteli  smo  na  terasu...  Dole  u  dvorištu  ležalo  je nepomično telo, a preko puta, na zidu, na belom malteru jasno se videla, poderotina od ruku samoubice. - Poslodavci su osumnjičili devojku da je ukrala neku manju sumu novca, pa se ubila.
 
Nepun čas posle  tog samoubistva dogodio se  treći strašan događaj... A zatim  su  po  granama  drveća  u  Krunskoj  ulici,  u  kojoj  je  bomba pogodila  zgradu  porodilišta,  visila  raskomadana  tela  beba,  egzotično voće Srbije... Ali, tu sam priču već jednom ispričao...
 
Danas, sâm sebi postavljam sledeće pitanje: koje su se misli rojile u glavi našeg nesrećnog praseta. Verovatno  je prase zaključilo da  ljudi više ne vode «pasji život», već kao i svinje – svinjski.
 
Kao što sam jednom, takođe, već rekao, drugog dana Uskrsa, 17. aprila, saveznička  avijacija  još  jednom  je  bombardovala  srpski  grad Beograd. Tom prilikom bomba  je zviznula  i u našu kuću. Pola kuće  je srušeno, a druga polovina je ostala čitava.

Kuća u nemanjino ulici broj 36 posle bombardovanja

Kuća u nemanjino ulici broj 36 posle bombardovanja

Na vrhu te druge polovine, na bivšem šestom spratu, nalazila se terasa, a na terasi prase.
Čim je bombardovanje prestalo, dok se sa ruševina još dizao dim, Miša i ja smo se uspentrali kroz ruševine na terasu. Naše prase bilo je jedno od prvih  živih bića  koje  je  izvađeno  iz beogradskih  ruševina, posle drugog savezničkog bombardovanja Beograda, 17. aprila.
Pokupili  smo,  dakle,  prase  i,  nešto  kasnije,  krenuli  ka  kući  braće Moravac...
Kuća  je  međutim  nestala...  Ostala  je  samo  gomila  ruševina...
Braća Moravac su bila negde dole... – Mrtvi, kao što su mrtvi kamen,  ili prašina...
Prase nismo pojeli... Presela nam je prasetina.
 
 

 SLAVIJA

Današnji Trg Dimitrija Tucovića zvao se sve do 1945 godine Slavija. Komunisti su trgu Slavija nadenuli novo, staljinističko ime. Verovatno da nisu ni slutili da je to jedan od početka likvidacije stvarne osnove na kojoj je 1918. Godine stvorena Jugoslavija ( Slavija - Sloveni) i objava početka gradjenja nove JugoSlavija na najvećoj utopiji 20. veka – socijalizmu.

 

Razume se, Dimitrije Tucović za to ne snosi nikakvu krivicu... On je iako socijalista, poginuo u Kolubarskoj bici 1914. Glasao je protiv ratnih kredita, a poginuo je da bi se godine 1918, formirala država Južnih Slovena. Kuršum je probio dnevnik koji je nosio u oficirskom koporanu. Mnogo godina kasnije, Vicko Raspor i ja, snimili smo film koji se završavao Tucovićevom smrću. Naslov filma je Uz druga je drug... Ovo je lep i melanholičan film. Pojavio se iz istorijske magle i danas se, zajedno sa idejom koju je pokušao da evocira, ponovo izgubio u magli i ništavilu.

 

Četrdeset i više godina Slavija je ličila na pustinju. Usred te grozne kamene poljane, kao čir na zadnjici, predimenzionirana bista socijaliste i ratnika iz Kolubarske bitke...

 

Zašto je Slavija postala kamena pustinja?...

 

Evo spiska bombi koje su iz namačkih i savezničkih aviona bačene na Slaviju i njenu najbližu okolinu, od 1941. do godine 1945:

Nemanjina 42 pre bombardovanja

Kuća u Nemanjinoj ulici broj 42 pre bombardovanja

Nemanjina 42 6. aprila

Posle bombardovanja 6. aprila

Nemanjina 42 danas

Kuća u Nemanjinoj ulici broj 42 danas

 Šestog aprila 1941 dve bombe pale su na kuću u Nemanjinoj ulici broj 42, ispred koje se danas nalazi tramvajska stanica. Jedna bomba je odnela tri gornja sprata, a druga je u kosom padu, uletela u podrum zgrade i ubila preko trideset ljudi. U trenutku kada su ove dve bombe eksplodirale ja sam pretrčavao Nemanjinu ulicu sa cegerom punim namirnica u jednoj ruci i parom živih pilića u drugoj. Vazdušni vihor eksplozije bacio me je u stranu, a pored mene su letele grudve kamenja i zemlje.

 

U nastavku bombardovanja 6. aprila, jedna bomba je napravila krater prečnika deset metara, tačno između kuće u kojoj sam ja stanovao u Nemanjinoj ulici broj 36. i kuće u kojoj je stanovao budući predsednik Srpske vlade pod okupacijom, armijski general Milan Nedić. Druga bomba srušila je prizemljušu koja je nosila broj 34, vlasništvo bivšeg rektora Beogradskog univerziteta Dragoslava Jovanovića, koga su zvali "komunistička majka". Najmanje četiri – pet bombi srušile su blok između Ulice Kralja Milutina i same Slavije. Te bombe su uznele na nebo čuvenu piljarnicu koja je nosila firmu "Ko jede banane živeće 110 godina."

 

 Nešto niže, u Nemanjinoj ulici, srušena je velika petospratnica koja je nosila broj 30. Za vreme okupacije, zarobljeni partizani i Italijani (zarobljeni posle kapitulacije Italjie) izgradili su na tom mestu veliki bunker, koji ničemu nije poslužio. Danas se tu nalazi zgrada socijalnog osiguranja. – Tačno preko puta, na uglu Garašaninove i Nemanjine ulice, bombe su srušile gomilu prizemnih kuća, a na njihovom mestu sve do nedavno širio se travnjak prepun otpadaka.

 

Na drugoj strani Slavije, 6. aprila, bombe su sravnile sa zemljom hotel Slaviju i jedan veoma lep bioskop, koji se leti, kao arhitektonsko čudo pretvarao u letnju bioskopsku baštu. Još dok sam kao osmogodišnji dečak stanovao u Bulevaru oslobođenja broj 2, sa prozora svoga stana uveče sam gledao Vivijen Romans u donjem vešu... Mislim da bih i danas mogao da nacrtam ogromne oči seks bombe francuskog "crnog realizma".

Bioskop Vračar na Slaviji (kasnih tridesetih godina)

Bioskop Vračar na Slaviji (kasnih tridesetih godina)

 Ali nastavimo sa opisom ludačkog crnog pira. Verovatno da sam do sada naveo najmanje deset bombi kojima je Hitler kaznio Slaviju – patriotsko i radničko srce Beograda i Beograđana.

 

Najmanje tri-četiri bombe sravnile su sa zemljom ugao Slavije i Kralja Milana ulice. Ko zna... neko ko je odrastao u Beogradu, kad bi prislonio uvo na dno najveće rupe na Balkanu, koja se proteže od Kralja Milana do Njegoševe, možda bi čuo zvuke muzike koja je pre rata svake večeri svirala u kafani "Rudičanin", koja je na tom mestu decenijama postojala sve do 6. aprila meseca 1944. godine.

 

Tačno tri godine kasnije, aprila meseca 1944. godine, ono malo što je ostalo od Slavije posle bombardovanja od  6. aprila 1941. Godine, sravnili su sa zemljom Saveznici.

 

Prva bomba srušila je šest spratova kuće u Nemanjinoj ulici broj 36. To je ona kuća u kojoj smo ja i moja porodica  stanovali. Svi stanari su bili u podrumu. Sačuvala nas je betonska ploča iznad naših glava.

 

Evo kako je to izgledalo:

 

Najpre, strašan tresak,pa plamenkoji je grunuo u podrum iz svih ovora, a odmah zatim oblak guste nesnosne prašine... Najzad mrak... i krici, i vrisak... Moj drug, koji će kasnije dobiti nadimak "Miša oficir", kada su se krici stišali, mirno je dobacio: "Ovaj mrak gospođe i gospodo pripada paklu... Pretpostavljam da se niko od vas nije nadao da će završiti u raju..."

Bombe su međutim nastavile da ruše Slaviju, da pripremaju prekrštavanje Slavije u Trg Dimitrija Tucovića...

 

Posle naše, srušena je Moravčeva kuća, tri broja višlje u Kralja Milutina ulici. Ponovo su dve bombe napravile velike kratere u Nemanjinoj ulici...

 

Verovatno je na Slaviju 17. aprila pala i još neka bombica, ali ja ih se danas više ne sećam. Sećam se samo da ni jedna bomba nije pala na železničku stanicu, koja je od Slavije udaljena nekih petsto metara.

Sećam se, takođe, da je dan ranije, 16. aprila, bomba srušila porodilište u Krunskoj ulici... – Mrtve bebe su visile na granama, egzotično voće Srbije...

 

Niko ne zna koliko je ljudi u Beogradu poginulo od bombardovanja u prošlom ratu.

 

Komunisti su prebrojali sve mrtve sa Sutjeske i Neretve...

 

Poginuli Beograđani prepušteni su zaboravu.

 

Beograd je za njih bio neprijateljski grad.

 

A kako i ne bi, kada je Beograd i druge srpeke gradove saveznička avijacija bombardovala po naređenju Vinstona Čerčila, a na zahtev Josipa Broza, da bi naterala kralja Petra Drugog da prihvati sporazum Tito – Šubašić.

 

Posle desetak godina slučajno sam u novinama pročitao spisak članova CK SK JugoSlavije. Ni jedan nije bio rođen u Beogradu.

 

Ako mene pitate, ja bih danas Trgu Dimitrija Tucovića vratio staro ime Slavija... I zbog – JUGOSLAVIJE.

 

A umesto predimenzionirane biste, postavio bih Dimitriju Tucoviću na prikladnom mestu na Slaviji, lep spomenik, na kome bih stavio zapis "socijalista i heroj Kolubarske bitke..."

 

Možda bi to ponekoga od današnjih socijalista nagnalo da porazmisli šta je važnije: samoljublje i vlast, ili narod i istorija...

 

 

Odlomci iz poglavlja knjige:

 RUSI DOLAZE

ČETNICI, SELJACI, NEMCI I RUSI...

Odlomak:

..................
Desetak dana pre dolaska Rusa, četnici su napali voz koji  je prevozio – «izvlačio»  -  vojni  materijal  iz  Grčke.  Posadu  voza  su  zarobili,  a  deo materijala uništili.
Zatim su četnici nestali...
Zarobljeni Nemci su ostali u jednoj štali, čuvala ih je seoska straža...
 
U dvorište u kome se nalazila štala, došla su tri crvenoarmejca.
- Zapodeo sam sa njima razgovor... Jedan je bio crnpurast, mršav... Nije imao više od šesnaest-sedamnaest godina...
Bio je sa Krima... Dobrovoljac... Kaže, sa osmehom, sve moje Nemci su pobili... – Drugi je bio srednjeg rasta, plećat, temeljan... Nekako nabijen... Mehaničar...  Moskovljanin.  -  Treći  je  bio  Sibirac...  Romboidnog  lica, izrošavljenog  tragovima  velikih  boginja...  Sasvim  nalik  na  likove  sa nemačkih propagandnih plakata, na kojima  je pisalo: «Zar su ovo vaša
braća Sloveni...»
Mladić  sa  Krima  i  Moskovljanin,  nosili  su  mašinke,  a  Sibirac  ruski puškomitraljez sa velikim «tanjirom», na gornjem delu cevi.
 
Seljaci su izveli zarobljene Nemce i naredili im da sednu.
Sve do tog trenutka, Nemci nisu znali kome će biti predati...
Moskovljanin  je  zapitao  seljake  da  li  su  Nemcima  pokupili  novac  i dragocenosti... Seljaci su objasnili: ništa od toga zarobljenici nisu imali... Do  gole  kože  su  ih  pretresli  i  ništa  nisu  našli  (istina  je  bila  nešto malo drugačija...)
Dobrovoljac  sa  Krima  je  još  jednom  pretresao  Nemce...  Radio  je  to stručno...  Pronašao  je  gomilu  satova,  burmi,  prstenja  i  novca.  U epoletama, u porubima koporana i šliceva pantalona, u kragnama...
Na kraju pretresa, seljaci su izbezumljeno gledali u šake crvenoarmejca, ispunjene dragocenostima... Imao sam utisak da proklinju svoju nespretnost i gorku sudbinu...
Crvenoarmejac je, međutim, imao bolećivu dušu... Ceo plen je zavitlao među seljake...

Bilo je to kao kada na venčanju neko vikne «kume, izgore ti kesa!...»
Moskovljanin je upitao da li među zarobljenicima ima Rusa... Podigao se jedan krupan momak...
Sibirac ga je na mestu ubio.
 
Ja  sam  se  sutradan  iz  Rakinca,  spustio  u  Markovac.  Na  ulazu  u Markovac,  pored  «carskog»  druma,  sedela  su  tri moja  ruska  prijatelja. Igrali  su  neku  igru  sličnu  «ajncu»,  u  nemačke  «erzac»  čokolade... Bio sam mlad  i prepun milosrđa... – Zapitao sam crvenoarmejca gde se nalaze Nemci iz Rakinca... Sibirac se nasmejao, široko, ruski, prijateljski, pokazao gestom da se nalaze ispod zemlje i dodao, «nema ih više...» Poklonili su mi i jednu čokoladu...
I  dok  sam  polako  grickajući  nemačku  čokoladu  (bila  je  odvratna!), «carskim»  drumom  ulazio  u  Markovac,  meni  u  susret  naišao  je  visok crvenoarmejac... Bez šlema, lep, kao bog!...
Iznenada,  iza  krovova  prvih  kuća,  izleteo  je  nemački  avion  «roda»...
Leteo je nisko, skoro da je dodirivao granje drveća...
Meci iz «rode» zarivali su se u prašinu «carskog» druma...
Skombrljao sam se bezglavo u jarak...
Lepi crvenoarmejac, međutim, nije zastao... Išao je sredinom druma, kao da se šeta po korzou...
I – ostao čitav!
Postavio sam mu blesavo pitanje: «Čiji je ovo avion?...»
«Gitlerovski...» odgovorio je lepotan.
 

 RUKE SAMRTNIKA

Crvenoarmejci u tenku

Crvenoarmejci u tenku

ruke_samrtnika1 ruke_samrtnika2 ruke_samrtnika3

Značka SKOJ-a 1945 godina

Značka SKOJ-a 1945 godina

 

Odlomci iz poglavlja:

 SREO SAM ČAK I SREĆNE KOMUNISTE

JOŠ DA NAM NISU DOVELI KOMUNISTE

Odlomak:

Bitka za Beograd godine 1944 trajala je osam dana.
U  bici  za  Beograd  učestvovalo  je  20  000  nemačkih  vojnika.  Bila  je  to najbolja vojska sveta.
U  roku  od  osam  dana Crvena  armija  pobila  je  oko  10  000 Nemaca,  a drugih 10 000 proterala preko Save.
Ne  sećam  se  koliko  je  beogradskih  kuća  Cravena  armija  srušila.  Ne sećam se da je bilo koja kuća srušena... Možda nekoliko, a, verovatno, ni jedana...
Beograd je u to vreme imao nešto preko 300 000 stanovnika.
Bitka za Vukovar godine 1991. i 1992. trajala je oko tri meseca.
Vukovar je pre prljavog rata imao oko 50 000 stanovnika.
Vukovar  je  branio  5  000  naoružanih  Hrvata...  Sudeći  po  televizijskim reportažama, manje više slabo, ili osrednje naoružanih...
Vukovar je danas grad skelet.
Pre bitke za Vukovar trećina građana Vukovara bili su Srbi.
 
U  jesen  godine  1988.  Ja  sam  u  Vukovaru,  u  hotelu  «Dunav»  boravio skoro dva meseca. – Upoznao sam mnoge Vukovarčane. Niti sam  ih  ja pitao, niti su me oni obaveštavali, koje su narodnosti... Pitomijeg grada od Vukovara u životu, tako reći, nisam video.
Ah –da! – Upravnica mesnog muzeja rekla mi je da su prvobitni vlasnici Vukovarskog  dvorca,  bili  poreklom  Bugari...  «To  jest  iz  Niša...»  - Objasnila mi je dotična dama...
I to je bio jedini i «najveći» incident nacionalnog karaktera...
 
Inače snimali smo u Osjeku.
Slavonsko podunavski puk, kojim je komandovao major Vuk Isakovič, to jest veliki gruzijski glumac Aftandil Maharadze, osvojio je osječku tvrđavu u roku od deset dana. Trebalo nam je dva dana više nego Crvenoj armiji da osvoji Beograd,  i oko dva meseca  i deset dana manje nego JNA da osvoji Vukovar.  – Prilikom  filmskog  osvajanja  osječke  tvrđave  niko nije poginuo, a čak nijedan konj nogu nije slomio... Samo je režiser povredio levo oko... Zamalo nisam oćoravio.
 
Pade mi na pamet  jedan vic: navalio unuk da mu deda objasni šta  je  to Narodnooslobodilački  rat...  Deda  se  nećkao...  Nećkao...  Pa,  najzad, pristao.  «To  ti  je  –  kaže  –  sinko,  ovako  izgledalo...  U  šest  sati  ujutru uđemo u  šumu  i mi  i  četnici... Sve do dvanaest  časova oni pobeđuju... Gone  nas  po  šumi,  kao  zečeve...  U  dvanaest  časova  se  ratna  sreća
promeni  –  sada  mi  njih  poduvatimo...  I  gon  imo  ih  tako,  sve  do  šest časova  predveče...   U  šest  časova  se  pojavi  Šumar  i  podvikne:  «Ajde sad svi marš napolje!... Dosta ste mi granje lomili!...»
Ne znam da  li  je deda s pravom  tako govorio o  jugoslovenskoj gerili  iz prošloga  rata,  ali  čini  mi  se  da  će  neki  budući  deda  na  sličan  način objašnjavati  ovaj  naš  prljavi  rat,  godine  1991.  i  1992.  –  A  čitaoci  su sigurno  već  pogodili  ko  u  ovoj  farsi  igra  ulogu  šumara... Plavi  šlemovi, razume se...
I  sve  bi  to  bilo  smešno  da  nije  žalosno:  nekoliko  hiljada  mrtvih,  više hiljada ranjenih, ko zna koliko invalida... Gradovi skeleti...

Crvenoarmejci oslobodioci Beograda

Crvenoarmejci oslobodioci Beograda

 
Redovi  koji  slede  napisani  su  u  počast  borcima  Crvene  armije  koji  su ujesen  godine  1944,  za  nepunih mesec  dana  isterali Nemce  iz Srbije  i Beograda (još da nisu doveli komuniste!)...
Nemojte  se  čuditi  da  počast može  da  se  izrazi  i  sećanjem  na  surove prizore.
Ti  ljudi su prepešačili od Staljingrada do Beograda... Došli su  iz zemlje Gulaga... A surovost i nežnost često su u istom piću pomešani...
 
Radi jasnoće, ispričaću još jedan vic:
Bitka  za  Budimpeštu...  Crvenoarmejac  ulazi  u  podrum  prepun izbezumljenih  Mađara.  –  Drekne:  «Vadite  satove!  –Brzo  svi!...»  -  Od dreke se budi  jedna beba... Plače... Crvenoarmejac stavlja prst na usta:
«Pst...»  -  Tišina.  –  Zatim  crvenoarmejac  prošapuće:  «Satove...  Svi...» Mađari su ovaj vic krstili «slovenska duša»...
....................

 

* U POSETI JOSIPU BROZU

Odlomak:

* Broz, povodom uspeha filma Aleksandra Petrovića organizuje 1967. god. na Brionima prijem, posvećen delegaciji filmskih radnika. (Primedba R. C. autora sajta.)

Aleksandar Petrović na Brionima (rukovanje sa Jovankom Broz, Josip Broz prvi sdesna)

Aleksandar Petrović na Brionima (rukovanje sa Jovankom Broz, Josip Broz prvi sdesna)

Te godine jugoslovenski film je nagrađen Grand Pri-jem u Kanu…

 

Nacija se uzbudila kao da smo osvojili prvenstvo sveta u fudbalu…

 

Preko cele naslovne strane France Soir-a objavljena je slika Olivere Vučo, a Figaro je obavestio svoje čitaoce da je jedan jugoslovenski film pomirio vladu i opoziciju.

 

Josip Broz Tito je voleo film (to me je, verovatno, spaslo od robije godine 1973!); skoro svake večeri je gledao po jedan film… Najčeće vestern… Posle projekcije Skupljača perja u pulskoj areni, najpre je u Puli priredio prijem, a samo dan-dva kasnije pozvao je grupu filmskih radnika da ga poseti na Vangi…

 

… “Pa, dobro, Petroviću... Za kol’ko ste novca taj svoj lepi film prodali Americi?” - zapitao je Broz.

 

“Za pedeset hiljada dolara, druže predsedniče” - odgovorio je Petrović.

 

“Malo...” - zaključio je Predsednik, a Petrović se, u sebi, sa predsednikom složio…

 

… Broz se sasvim raskravio…

 

Nesumnjivo da je posedovao izvestan šarm…

 

Bio je i duhovit… Ne baš naročito… Ali, ipak…

 

A viski je ispijao bez prekida…

 

I odlično ga podnosio…

 

Uzrečica mu je bila "boga mu…" - I uvek se posle "boga mu…" kao pomalo čudio… - Odmah zatim izricao bi svoj sud, koji kao da je bio odgovor na ono – "boga mu…"

 

I mi smo se oslobodili…

 

Bata je Broza zapitao šta je za njega najvrednije u Jugoslaviji…

 

Zamislio se… - "Boga mu…" - Oči su mu zasvatlele… - "Pa naša armija… Živojinoviću…"

 

Ja sam se nagnuo ka Vladi Popoviću: "Da li mogu da ispričam neki vic o Predsedniku?..." - "Slobodno, Petroviću…" - odgovorio mi je Popović… - "Kada je ovako raspoložen, Predsednik rado sluša viceve na svoj račun…"

 

…Ispričao sam onaj poznati vic: Josip Broz obilazi jednu fabriku za izradu brava… Zastaje kod jednog radnika – pita ga:

 

- "Koliko brava na dan ti izradiš?..."

 

Radnik odgovara:

 

- "Pa, dve do tri…"

 

- "Malo, ja bih više…"

 

- "Pa, razume se da biste vi više… Ja sam pravnik, a vi bravar…"

 

"He… he… he…" - nasmejao se Broz… - Zaigrao mu je na usnama onaj šarmantni, neobičan, osmeh – "Nije trebalo intelektualce u fabrike slati... Rekao sam ja to onim mojima..." ...

 ...

... Na završetku ovih zapisa sećam se mog razgovora sa Hajnrihom Belom (Heinrich Böll) o Josipu Brozu, godine 1977. ... Evo šta mi je Bel tada rekao: "Sa Titom sam nasamo razgovarao samo jedanput... Na nekoj terasi... Imao sam utisak da se nalazimo u staklenoj bašti: sve je bilo ispunjeno cvećem... – Zamolio sam Tita da se puste na slobodu hrvatski pesnici i da se ne maltretiraju beogradski profesori..."

 

- "Kakav je utisak na vas ostavio?..." - zapitao sam Bela...

 

- "Veliki čovek..." - odgovorio je Bel.

 

Ja se ne slažem ni sa Krležom nisa Belom...Ali ko sam ja!...

 

Samo... Iza mene stoje dokazi: masakr srpske omladine na Sremskom frontu, streljanja u Sloveniji, Goli otok, Zabela, Lepoglava... – Mrtvo truplo Jugoslavije... Desetine hiljada mrtvih u "prljavom ratu" (ne možeš ih smestiti u "kuću cveća"...)

 

I onda sa postavljao, i danas sebi postavljam, isto pitanje: "Ko je taj čovek?..."

 

I na kraju da dam opet reč Šandoru: "Cigani su štetu štetovali..."

 

A.P. Napomena: dijalozi su zabeleženi po sećanju.

 

Odlomci iz poglavlja:

 GINE SE I UMIRE NI ZA ŠTA

 
GODINA 1945

 

Faksimil vojne knjižice Aleksandra Saše Petrovića: referent I bataljona Sedme crnogorske omladinske brigade

Faksimil vojne knjižice Aleksandra Saše Petrovića: referent I bataljona Sedme crnogorske omladinske brigade

Krajem  rata obreo  sam  se u Sloveniji.  Imao  sam  šesnaest  godina. Bio sam  referent    sanitet  bataljona.  Naša  jedinica  jedno  je  vreme  bila stcionirana u hotelu Rimske Toplice, između Zidanog Mosta i Celja. Hotel se nalazio na vrhu  travnate padine, na  ivici velike borove šume koja se crnila prema nebu.
U dnu padine stajala  je starinska kuća. Verovatno šumarev dom. Pored donje  ivice  padine  prolazio  je  širok  makadamski  put.  Vojska  je  bila smeštena u hotelu, a štab bataljona u šumarevoj kući.
 

STRADANJA IZMEĐU ZIDANOG MOSTA I CELJA

Kolona nemačkih vojnika 97. armijskog korpusa zarobljenih kod Ilirske Bistrice, 7. maja 1945. godine.

Kolona nemačkih vojnika 97. armijskog korpusa zarobljenih kod Ilirske Bistrice, 7. maja 1945. godine.

-  Dan  je  bio  sunčan.  Drumom  su  prolazile  kolone  zarobljenih Nemaca.  Napred  oficiri,  za  njima  vojnici,  na  kraju  kola  sa  ruksacima  i drugim prtljagom. Tako je pored hotela Rimske Toplice prolazila jedna po jedna zarobljena nemačka jedinica, od Celja prema Zidanom mostu.
Ujutru su naši borci izvukli iz kolone trojicu nemačkih vojnika. Doveli su ih ispred štaba bataljona. Tu je počeo nekakav besmislen razgovor na dva jezika. Jedan od Nemaca, kada je shvatio da će biti streljan,krenuo je da beži niz travnatu padinu. Ubijen je desetak metara dalje, a ostala dvojica streljana  su  na  ivici  šume.  Nešto  kasnije,doveden  je  jedan Pavelićev vojnik. Svi su govorili: ustaša.  Imao  je na sebi plavu uniformu  i  tvrdio  je da je služio u vazduhoplovstvu. Mlad, visok, lep momak, bez jedne ruke. Nosio  je  sa  sobom, bog  zna  zašto,  civilni  kofer.  U  koferu  su,  između ostalih sitnica, pronađeni četkica za zube, pasta, i nekoliko prezervativa. Odmah je streljan.
To isto popodne, pred smiraj dana, iz pravca Celja dovedena je grupa od oko 450 crnogorskih, Đurišićevih, četnika. Postrojeni su u dve kolone na travnatoj padini, između hotela i druma.
Koščati,  krupni  ljudi,  šareno  obučeni.  Sa  šajkačama  i  crnogorskim kapama.,  u  nemačkim  šinjelima,  sa  cokulama  i  opancima  sa konopčićima, koje nose seljaci u Hercegovini i Crnoj Gori.
«Objašnjeno» im je da će biti primljeni u Narodnooslobodilačku vojsku.

Te  večeri, oko 10  sati, u holu hotela  je postavljen običan drveni  sto  za koji  je seo obaveštajni oficir brigade. Mlad, visok čovek,  lepotan.  Ispred sebe  je  imao  notes  sa  papirom na  kockice.  Hol  je  bio  ispunjen naoružanim  borcima  i  četnicima. Četnike  su,  po  petoricu,  dovodili  pred obaveštajnog  oficira,  koji  imje  uzimo  podatke:  ime,  mesec  i  godina rođenja.  Zatim  su  ih,  po  petoricu  zajedno,  vezivali  žicama  i  u  pratnji nekoliko  boraca,  grupu  po  grupu,  izvodili  u  noć.  Nekoliko  minuta  po izlasku grupe, začuli bi se rafali.
Kada  je četiri stotine  ljudi shvatilo štz  ih čeka, nastao  je  jauk  i kuknjava koji su me obeležili za čitav život.
 Crnogorci  su  zavijali  kao  vuci,  vrištali,  kukali,  kleli  se  i  plakali.  Jedan stariji  čovek  je  kleknuo  ispred obaveštajnog oficira. Molio  je  za milost  i obećavao  da  će  ga  odvesti  do  Pavla  Đurišića  koji  se  krije  na  granici.
Navodno, došao je tamo fijakerom.
Svi su bili streljani u roku od sat dva.

PRIČA O MRTVOM KURIRU

-  Prilikom  streljanja dogodila  se nesreća. Kurir, mladić od  šesnaest godina,  ranio  je  sebe  teško  u  stomak.  Udario  je  kundakom  ruskog šmajsera četnika koji se otimao. Pošto su osigurači  ruskih šmajsera bili nesigurni, osigurač se tkačio i rafal se sručio momku u stomak.
U to vreme rana u stomaku završavala se, po pravilu, smrću. Stavio sam kurira  u  prikolicu  motocikla  marke  «zündap»  i  krenuo  u  brigadno prihvatilište koje  je bilo udaljeno oko dvadesetak kilometara. Motociklom je upravljao zarobljeni Nemac. Bio  je kod nas već mesec dana. Ja sam sedeo iza njega. Bio je maj. Noć je bila svetla.
Posle  nekoliko  kilometara,  na  drumu  nas  je  zaustavila  grupa  ljudi. Njih dvadesetak. Nekolicina je opalila u vazduh. Pažljivo sam ih razgledao. U to vreme,  tim drumom su prolazile  razne vojske...  i  razni  ljudi... Ovo su bili ostaci razbijenih Pavelićevih vojnika.
Jedan je zatražio cigarete. Ja nisam pušio, ali mu je Nemac, zarobljenik, pružio  otvoreno  paklo.  Ćutali  smo  nekoliko  trenutaka,  a  onda  su  se naoružani ljudi razmakli. Nemac je dao gas i motocikl je poleteo. Čula su se  dva,  tri  pucnja.  Ali,  kuda  su meci  bili  upućeni  i  gde  su  završili,  ne znam.
U brigadno prihvatilište dovezli  smo mrtvog  kurira. Obavestio  sam  štab brigade o grupi  koja nas  je presrela na drumu. Čitav  jedan bataljon  se razvio u lovce i krenuo u lov. Te iste svetle noći.
MOJ SIN JA UMIRAO... Godina 1987.
Devetog novembra, u 6 sati ujutu,završio sam snimanje poslednje scene prvog  dela  televizijske  serije  Seobe.  Preda mnom  je  bilo mesec  dana odmora, koji sam hteo da posvetim mom sinu Draganu.
Iz Konaka knjeginje Ljubice gde smo snimali, krenuo sam kući. Vozio  je Gruja,  moj  vozač,  a  pozadi  je  sedala  Vesna  ,  moja  saradnica.  Kod Mostara  pgledao  sam  na  sat.  Bilo  je  tačno  6  i  30  sati.  Rekao  sam:
«Beograd je najživlji rano ujutru...»
- Nekoliko minuta  kasnije  došli  smo  pred  vrata  naše  kuće.  Na dvorišnoj  kapiji  stajale  su  dve  gugutk;  kao  neka  vrsta  grba.  Između dvorine kapije i sporednog ulaza u kuću, šetao je Ďinđer, pas moga sina. Gugutke su poletele, a ja sam se zapitao šta pas radi ovako rano u bašti. Osetio sam udarac u grudima i poleteo u kuću.
Moj  sin Dragan  je  ležao  u  nesvesti  na  krevetu,  a moja  supruga mu  je masirala srce i noge. Petnaest minuta pre moga dolaska pozvala je Hitnu pomoć.
Poleteo sam na telefon, pozvao Hitnu pomoć i rekao: «Sin mi umire. Pre petnaest minuta  pozvala  vas  je moja  supruga.  Pošaljite  kola  odmah... Molim vas...» Zatim sam pokušao, najbolje što sam umeo, da sinu dajem veštačko disanje «usta na usta». Dok sam duvao Draganu u usta, u glavi mi  je  tutnjalo. Da  li da čekam Hitnu pomoć  ili da stavim sina u kola  i da
ga odvedem u bolnicu «Dragiša Mišović», koja je od nas udaljena jedan kilometar.  Ovi  su  rekli  da  će  odmah  doći.  Osim  toga,  ako  je  srce  u pitanju,  da  li  smem  da  ga  pokrećem.
Gruja  je  još dva puta zvao Hitnu pomoć, a Vesna  je  izšla na ulicu da  ih sačeka.
Došli  su  u  6  sati  i  50  minuta.  Petnaest  minuta  posle  mog  dolaska,  a nešto više od pola sata od prvog poziva.
U  Draganovu  sobu  ušla  je  Dr  Petrija  Popović.  Od  medicinskih instrumenata  imala  je  samo  stetoskop.  Sa  njom  je  bio  i  medicinski tehničar. Rekao sam im:
«Zar je moguće... treba vam pola sata da dođete na hitan poziv u kome je naznačeno da se radi o smrtnoj opasnosti.»
Doktorka me je gledala i ćutala.
Rekao sam:
«Donesite bar bocu sa kiseonikom.»
Tek  tada  je  poslala  tehničara  da  iz  automobila  donese  bocu  sa kiseonikom. Boca nije imala ni masku ni pumpu.

 DRUGI NAJSTRAŠNIJI PRIZOR

 - Tada  se  preda  mnom  odigrao  drugi  najstrašniji  prizor  u  mom životu.Doktorka  je mahala  ispred Draganovog  nosa  plastičnim  crevom, iako je morala znati da to nema nikakvog smisla, jer kiseonik ne može da dopre do bolesnika koji ne diše spontano, ukoliko ne postoji, uz crevo,  i maska  i  pumpa.  Ta  farsa  je  trajala  jedan  do  dva  minuta?  Zatim  je doktorka Stanice za hitnu pomoć nastavila da «pruža hitnu pomoć». Još dva  ,  tri  puta  je  mlako  pritisnula  Draganove  grudi  što  je  trebalo  da predstavlja masažu srca. Onda je opipala puls i kazala :
«Puls se jedva pipa, ali, živ je...»
Doktorka  je  zatim  otišla  do  telefona  i  pozvala  takozvanu  kardiološku ekipu koja je, navodno, opremljena za reanimaciju.
Kardiološka  ekipa  je  stigla  nekih  desetak  minuta  kasnije.  Tih  desetak strašnih minuta,  doktor Petrija Popović  provela  je  skrštenih  ruku  pored još živog mladića, ne radeći ništa... ne pružajući nikakvu pomoć.
Doktorka  Vlajić,  šef  kardiološke  ekipe,  rekla  mi  je  čim  je  traka  EKG počela da izlazi iz aparata:
«Evo prestaju mu vitalne funkcije. Sada je umro...»
Moj  sin  je  rođen  u  ovoj  posleratnoj  Jugoslaviji  1961.  godine.  Kada  je umro imao je dvadeset i šest godina.
Od  1945.  do  1987.  godine  prošle  su  trideset  i  dve  godine. Na  boci  za kiseonik  koju  upotrebljava  lekar  Stanice  za  hitnu  pomoć,  u  glavnom gradu  Jugoslavije,  beogradu,  nema  ni maske  ni  pumpe,  a  lekar  Hitne pomoći ni koliko vatrogasci u nekim evropskim gradovima.
Mnogo se na ovim našim prostorima gine i umire ni za šta.
 
Odlomci iz poglavlja:

UMIREMO JEDNAKI

UMIREMO JEDNAKI

Odlomak:
 
Nema  ničega  čudnog  u  tome  što  su  današnja moja  sećanja  okrenuta smrti. Smrt je postala deo jugoslovenske svakodnevnice.
Nekome  će,  možda,  izgledati  čak  neumesno  da  se  ja,  danas,  sećam nekih smrti iz prošlosti.
..................
Jer  je  ljudski  život,  kao  što  je  to  pesnik  rekao:  samo  jedan  tren,  jedan bljesak, jedna pukotina u mraku.

Da  sve  umire  dokaz  je  i  činjenica  da  i  veliki  ljudi  umiru.  Pred  smrću  i Bogom svi smo jednaki. I crv i lav i oligofrenični čovek i genije.

..................

PROŠLOST I  SADAŠNJOST

Uveče pre nego što ću da zaspim, ispred zatvorenih očiju, u prostoru koji je  svemir  i  beskraj,  javljaju  mi  se  različiti  likovi...  Neki  su  mi  potpuno nepoznati... Drugi su moji bliži ili dalji prijatelji i poznanici, a između njih, u  tamnim  prostorima,  između  galaksija,  iskrsavaju  i  likovi  mojih najbližih...
 
U ovoj  fantasmagoričnoj kristalnoj kugli svekolikog sveta, nema granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između smrti i života...
 
Pokojnici su živi i stvarnikao i ljudi koje sam toga dana susreo...
 
I ne treba da bude nedoumice. Svi ti likovi su jasno ocrtani. Kao da su u prostore mog ličnog svemira, dospeli sa neke Holbajnove grafike.
 
Još  jedna  važna  stvar:  sve  se  događa  u  potpunoj  tišini...  Niko  iz  tog ponoćnog  sveta  nikada  mi  nije  rekao  ni  jednu  reč.  «Oni»  se  samo pojavljuju. «Oni» zapravo nikuda ne gledaju... – Oni predstavljaju dokaz da su gledanje i govor samo jedna od mnogih besmislica života.
 
Ponekad  pokušavam  da  potražim  lik  koji  bih  želeo  da  vidim.  Uzalud...
Početni obrisi traženog lika pretvaraju se u drugi lik...  
 
«Oni odlučuju o  svom dolasku...Taj  svet  iz ponoćnih galaksija dolazi  iz graničnih prostora sna i fantazije...
 
Ali, on ne pripada ni mašti ni snovima...  
 
Ja iz toga izvodim zaključak: čovek, bedni crv, o koga se duh Božji samo očešao, osuđen  je na  zablude dok god  je  živ,  to  jest dok god boravi u predvorju sveta.
 
Ja sam samo ekran na kome se svetovi pojavljuju...

 
Evo  jednog  primera:  pre  tri  godine  sam  uzalud  pokušavao  da  se  iz tamnih dubina pojavi Draganov  lik. Crtao  sam ga u mraku... Ništa. Moj crtež  se  pretvarao  u  druge  oblike.  Pojavljivala  su  se  druga  gospoda  i dame,  sa  drugim  očima  koje  nigde  nisu  gledale,  i  sa  drugim  nemim ustima.  
 
Nedavno,  međutim,  kada  na  Dragana  nisam  ni  mislio,  Dragan  se pojavio... Ali,  ne  kao  ostali  učesnici  ove  ponoćne  igre. Draganov  lik  se pojavio  u  rotaciji.  Okretao  se  oko  vertikalne  osovine.  Na  neverovatan način. Kao na nekoj kubističkoj slici, njegovo lice se ni u jednom trenutku nije  gubilo.  I  još  nešto:  gledao me  je...  I  osmehivao  se... Nije  rekao  ni jednu  reč...  Ali,  on  zaboga,  ni  dok  je  bio  živ,  nije  mogao  da  govori...
Sinulo mi  je  u  suženoj  svesti:  kazna  Božja  ne  prestaje  sa  prestankom života!
 
Ali, zapitao sam se i onda i pitam se i sada, šta je to Dragan skrivio?...
 
Ili, možda, Dragan odgovara za tuđe grehove?...
 
I koja je to pravda u kojoj nevini odgovaraju za grešnike?
 
Razume se, pitanje je postavljeno još pre dve hiljade godina. Na Golgoti, na kojoj je pastir sa Sinaja, sin Božji, Isus Nazarećanin, razapet na krstu izgovorio strašne reči: «Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine...»
 
 
 
JA STOJIM...
RASPELA PADAJU...
NA NEBOSKLONU,
ISKRZANO,
PRAMENJE OBLAKA...
OSVETA SLEPOG BOGA...
SLEPI I SUROVI BOG,
PRAOTAC...
SINA JE SVOGA RAZAPEO...
NIJE TO BIO SIN NJEGOV!..
MOJ DRAGAN NA KRSTU...
MOJ DRAGAN PANTOKRATOR...
KO UMIRE SA OSMEHOM

NE UMIRE...
RAĐA SE...
KAO OVAPLOĆENJE DOBROTE...
KAO PRAVI SMISAO GOLGOTE...
KAO PUTOKAZ SMRTI...
 
Nije mi cilj da pravdam zločine... Bilo čije...
Ali, zar su ene  i deca bivše Jugoslavije, onih 2.000.000  izbeglica  i više  desetina hiljada mrtvih, stvarno krivi za nesreću koja nas je snašla?
Zar  oni  treba  da  budu  razapeti  zbog  piknika  po  Brozovim  vilama, takozvanih predsednika...
  Dogodilo se, kao što sam  jednom već  rekao: predsednički piknici su se završili u «kući cveća», pravoj zajedničkoj grobnici «prljavog rata»...
 
Ništa ne može da zadovolji Boga – Moloha, koji vlada svetom, a pravdu deli kao što kumna svadbi baca petparce među prosjake...
 
Zar  će  naša  sudbina  da  bude  rešena  samo  ako  svi  zajedno,  posle «balkanske  oluje»,  naselimo  prostore  ponoćnih  galaksija,  u  kojima pogled i glas gube smisao?
 
Ove  redove  sam  napisao  da  bih  sebi  i  čitaocima  objasnio  zašto  već nekoliko meseci beležim prizore svoje i naše prošlosti...
Moja teza je sledeća:
Prošlost se ogleda u sadašnjosti, a sadašnjost nestaje u prošlosti...
Izazivajući prošlost, izazivamo zvezdanu prašinu.
 
 
Način da uobrazimo da smo saznali neku istinu.
 
A  sve  se  spaja  u  bezglasnom  i  najstvarnijem  ponoćnom  svetu  između fantazije i sna...

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.