Literatura kao inspiracija za film

TV emisija Ranko Munitić intervjuiše Aleksandra Petrovića 
– mart 1994 
Odlomak:

Znate, ja sam malopre govorio kako se javlja ta nekakva varnica, da je tako nazovem, taj podstrek da se jedan film snimi. Pominjao sam, čak, i neku vrstu aure i šta ja znam šta još… To se odnosi, razume se, na originalne teme, na teme van knjiga. Međutim, na svoj način, to se odnosi i na knjige. Pročitate knjigu, ili se setite neke knjige koju ste pročitali, i odjedanput vam se javi jedna konstrukcija, šansa, jedna, kako bih rekao… jedan pravac, cilj da od toga može da se napravi film. E sad, postoji, razume se, jedan načelni nesporazum, ili, postoje dva načelna stava koja su kontradiktorna. Pisci, što je i razumljivo, ali ni u kom slučaju nije produktivno, nego je kontra produktivno, misle da reditelj i scenarista koji se poduhvata da snimi film inspirisan knjigom nekoga pisca, ustvari treba da bude neka vrsta katapulta, filmskog katapulta za piščevu knjigu. Treba da objavi svetu koliko je ta knjiga vredna, i tačno kako izgleda. A tu u biti postoji nesporazum, i ne samo nesporazum, nego u biti postoji i put ka neuspehu. Pravac puta ka neuspehu. Naime, ukoliko se vi takvom konceptu prilagodite, ne možete napraviti dobar film, iz jednog vrlo jednostavnog razloga, jer vi taj vaš nazovi film lišavate onih atributa koje filmska umetnost nudi filmskom umetniku, i koji, razume se, nužno menjaju i sadržajne perspektive i sadržajne odrednice priče. Vi ne možete onda kroz pejzaž, kroz prostor, kroz vožnju kamere, kroz kompoziciju kadra, kroz muziku, kroz vezu svih tih stvari, kao i kroz glumačku reč, izgovorenu, stvarnu, kroz glumačko lice koje ima pore, koje nije opisano, nego je tu, vi ne možete sve to svesti samo na pričanje, izlaganje sadržaja štampanih redova te knjige. Jer, nećete iskoristiti sve mogućnosti koje imate. Biće loše. Biće, jednostavno, preštampana knjiga. Nema razloga da je preštampate na filmskoj traci. Za to postoje specijalni filmovi, pa se to čuva u arhivama, na tim mikro filmovima. Zašto biste to radili na 35mm i sa kompaserijom, glumcima i svim mogućim čudima. Znači, takav stav, ukoliko ga pisac ima, jednostavno nije razuman, a nije ni mudar. S druge strane, takvih je malo… a ja sam, ipak, imao sreću da radim sa Belom koji se na kraju pokazao kao takav… među živim piscima. Ima pisaca koji lepo kažu: pravi ti, brate, svoj film.

… Znate, ja, kao Crnjanski, ne pričam priče da bih zabavljao frajle ili nadobudne klince, ja pričam priču jer volim predeo u kom se priča događa, jer se raspadam u tom predelu i ponovo sklapam, jer volim ljude koji putuju tim putevima, jer volim njihovu tragediju, i njihovu radost. To znači, da skratim, Crnjanski je osetio da ja, kao i on, inkrustriram sebe u svoj film, kao i on u svoju knjigu, i postajem deo toga sveta. Iznutra ga stvaram kao što majka rađa dete. Tako to radi i Crnjanski i zato je jedan od najvećih pisaca ovog veka. Pritom, razume se, tu ima još i drugih važnih stvari, kao što su: melanholija, ironija, osećaj, žene, ljubav, mržnja, milosrđe i razume se – ravnica, ravnica.

 

seobe-t1