O filmu – pogled na film (1961)

DANAS1950-1965 novi film, Aleksandar Petrović- Institut za film

Na pitanje: «Smatrate li da li je za režisera igranog filma neophodno da prođe kroz iskustva rada na dokumentarnom filmu?»

Odgovor: Neophodno nije, ali, korisno u svakom slučaju jeste. Ja lično smatram da se podela na igrani i dokumentarni film mora vršiti na osnovu građe od koje su filmovi načinjeni, a ne na osnovu metoda s kojim su rađeni. Svoje dokumentarne filmove radio sam na dramaturškim principima igarnih filmova, a u igranom filmu sam se trudio da ostvarim što je moguće realniju, ako hoćete, u izvesnom smislu dokumentarnu fakturu.
– Važna je poezija, a i dokumentarni i igrani film moraju ka njoj da budu okrenuti.

Let nad močvarom, Dvoje, Dani

Let nad močvarom, Dvoje, Dani

… “Za mene su važni prostor, predmeti, slika stvari sredstva za ocrtavanje unutrašnjih raspoloženja, crteži psiholoških stanja, slike ljudske duše.”

“Postoji pejzaž šuma i polja (postoje i raspoloženja koje ti pejzaži otkrivaju i bude, ali isto toliko postoje i pejzaži grada – “punog tajni i skrivene poezije” – slika duše čoveka našeg doba”.

Let nad mocvarom, Petar Dobrovic, Putevi, Dvoje, Dani

S’ leva na desno: Let nad močvarom, Petar Dobrović, Putevi, Dvoje, Dani

«Film se za mene rađa u onom trenutku kada izvestan prostor i oblik predmeta u tom prostoru, putanja izvesnog pokreta, ili vizuelni lik situacije, ocrtaju sliku unutrašnjeg «stanja», to jest konkretan materijalan vid nekog psihološkog i emotivnog sadržaja. To je osnovna prelomna linija, čije prelaženje označava početak rada na jednom filmu.»

… «Ja polazim od gledišta da se filmska umetnost mora stalno oslobađati. Za to ne postoje objektivni materijalni uslovi, ali ja sam istrajan da ostvarim ono što želim a to je – da unosim svoja mišljenja i osećanja u sve konvencionalne tokove filmskog izraza i da ih prosto razgrađujem iznutra».

 

Boro Drašković, Film o Filmu

(razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) Odlomak iz knjige: Unutarnji pejzaž
PETROVIC: … neki prednji planovi, oči, glave konja, vrbe, trska, nebo… sve to zajedno, stvara jedan konglomerat gde montaža stiče posebne oznake, posebna značenja, čak, posebna… Tako, ne mogu da kažem, posebna pravila. Niko to još uvek ne može da razjasni i sistematizuje. Dakle, to je fenomen koji me je zainteresovao danas. Ta, kako bih rekao, nužnost improvizacije koja, u stvari, počiva na inspiraciji prirodom, na njenoj neuhvatljivosti, na ljudskim očima, pokretu, na gestu. Dakle film je kao «život».
… U stvari šta je film? Film je predmetnost, film je realnost, stvarnost, film je slika. I onda je logično: kroz šta će se čovek izražavati nego kroz pejzaž, lice, kroz kosu, kroz ruku, kroz pticu koja prhne, kroz granu, vodu…
…Sam čin stvaranja ne daje pravo na povlašćen položaj. To je sposobnost i veština da se izrazite.

 

O dokumentarnom filmu

Rad na dokumentarnom filmu je na mene dvojako uticao: s jedne strane intezivna upotreba često filmskih izražajnih mogućnosti u oblasti montaže, kadriranja i asocijativnog filmskog govora uopšte, a s druge, insistiranje na dokumentarističkoj fakturi scene, a to znači, realnim eksterierima (smeštanje glumaca u prirodan ambijent ulice, među prolaznike itd…) i prirodnom dekoru u enterijerima; razume se da sam ovo mogao da postignem samo upotrebom super osetljive filmske trake osetljivosti od 26, pa čak i 33 dina, a kojom se, kao što je poznato, u dokumentarnom filmu mnogo radi. U tonskoj deonici, idući za tom istinom dokumentarističkom fakturom, ja sam maksimalno intezivirao upotrebu šumova (trudeći se da im dam određeni dramski smisao). A muzičku pratnju sam zasnivao na realnoj muzici koja se u pojedinim scenama javljala u samom razvoju radnje. I da, na kraju podvučem još jednu bitnu stvar: rad na dokumentarnom filmu naveo me je da cenim značenje predmetnosti u filmu; baš zbog toga u mojim filmovima mrtve stvari ponekad imaju daleko veće značenje od glumačkog lica ili govora. Da bi se, međutim, u njih verovalo, one moraju biti deo jedne totalne iluzije stvarnosti, moraju, dakle, biti, makar i prividan, ali, ipak, dokumenat života.

… kod filmova o slikarstvu i slikarima, pravo na svoje trajanje sadržaj ima tek onda kada se ostvari i odgovarajući filmski lik; i ne samo to, nego se na filmu i sam taj sadržaj ostvaruje tek onda kada se ostvari i odgovarajući filmski oblik.

let nad mocvarom putevi

… Jedna vertikala svoje puno značenje stiče tek onda kada je kontrastirana jednoj hrizontali; zbog toga se jedno usamljeno drvo u ravnici propinje ka nebu, a gomila stabala deluje kao amorfna masa – šuma. Drugim rečima, režijska rešenja ne smeju da se nagomilavaju haotično, onako kako ih se necenzurisano setimo, već moraju da budu ukomponovana u dramaturški tok filma, i da proizilaze iz “specifične dramatske težine” datog pasaža. Bilo bi mi potrebno mnogo više prostora, a sigurno i mnogo više iskustva, da bih mogao da se upustim u podrobnu analizu elemenata kojima se filmski konkretizuje ta iz “specifične dramatska težina”. Za sada bih želeo da istaknem da je ritam jedan od vrlo važnih elemenata, a da se ritam u filmovima žanra o kome je reč, ostvaruje pretežno rasporedom dužine kadrova i obradom kretanja kamere na snimanju.

« … “oživljavanje” nepokretnih slika, koliko god da je ubedljiv dokaz o mogućnostima transformacije u filmu, moralo je da posluži samo kao sredstvo, a ne kao cilj. Jer sama činjenjinica da se izvesna nepokretna slika jednim motažnim postupkom prividno “pokrenula” ne pretstavlja nikakav umetnički rezultat; potrebno je da jedna takva filmska fraza bude istovremeno i neka vrsta ključa za ulaženje u svet onih životnih sadržaja koje ti dokumenti skrivaju.»
« …Tako je nastao Petar Dobrović, a nešto kasnije i Putevi, meni najdraži od svih mojih filmova» Aleksandar Petrović, Zabeleške na ivici filmske trake FILM DANAS – 1950-1965 novi film Aleksandar Petrović – Institut za film

filmovi

Dokumentarni i igrani film (1961)

Došao sam do zaključka da igranom filmu obično nedostaje životnost, a dokumentarnom misao no fabulativna konstrukcija igranih filmova. Tokom vremena imao sam prilike da razgledam sijaset starinskih fotografija i shvatio da se život tako bolje upoznaje nego kada posmatrate svet oko nas.
… Ja ne pravim film o glumcu pa čak ni o ličnosti koju tumači već o ideji ili nekoj emociji. Za mene je najvažnije da film danas mora biti iskren i istinit, neka vrsta ispovesti, slika života sagledana ličnim okom, deo svesti i savesti čoveka današnjeg doba. Film treba praviti onda kada osetimo da nešto imamo da kažemo, a ne onda, kako se kod nas, na žalost, najčešce događa, kada nam producent pruži šansu. Film mora biti rezultat stvaralačke opsednutosti jednom idejom i jednim sadržajem, komad životnog iskustva.

«… Kako napraviti film koji će svakom da se svidi? To je jednostavno nemoguće. Ukoliko čovek hoće pošteno da radi svoj posao, on nesme ići nadole već mora da oni kojima je njegovo delo upućeno privuče k sebi.
Najvažnije je, dakle, ostati iskren, govoriti ono što osećaš, misliš i želiš da kažeš, a dejstvo i vrednost dela ne mogu biti mereni samo od onih koji su ga videli ili razumeli, već istinom koju je reklo. Ako je delo vredno, plemenito i istinito uvek će se naći ljudsko srce koje će ga primiti i razumeti pa neka bude jedno, ali ono će se u njemu zaokružiti.»

psf