O Seobama

TV emisija Ranko Munitić intervjuiše Aleksandra Petrovića 
- Mart 1994 
Odlomak: 

seobe1

Znate, Seobe su pred mene sigurno postavile nejteže zadatke. U svakom pogledu. U umetničkom, da budem precizniji, literarnom i filmskom. U produkcionom. Pa ako hoćete i u problemu ljudskih odnosa. Ja sam poželeo da snimam Seobe još godine 1958. Pa sam 1959. napisao pismo Crnjanskom u London, i on mi je, razume se, pošto je bio ljubazan čovek, odgovorio. Čuo je za moj film Let nad močvarom.
Sad, da ne pričam priče... To se manje više zna, ko je pratio to. U svakom slučaju, stvar se završila time što je on dao saglasnost da ja to radim. Više je puta to ponovio, da želi da baš ja to radim. Ja, iz razgovora sa njim, a i na osnovu mog sopstvenog suda, smatram da je on, najpre, osetio u mojim filmovima, a to se u prvom redu odnosi na filmove Tri, Skupljači perja i Propast sveta, osetio je da ja, kao i on, umem da dodirnem rapsodičnost ništavila. Znate, ja, kao Crnjanski, ne pričam priče da bih zabavljao frajle ili nadobudne klince, ja pričam priču jer volim predeo u kom se priča događa, jer se raspadam u tom predelu i ponovo sklapam, jer volim ljude koji putuju tim putevima, jer volim njihovu tragediju, i njihovu radost. To znači, da skratim, Crnjanski je osetio da ja, kao i on, inkrustriram sebe u svoj film, kao i on u svoju knjigu, i postajem deo toga sveta. Iznutra ga stvaram kao što majka rađa dete. Tako to radi i Crnjanski i zato je jedan od najvećih pisaca ovog veka. Pritom, razume se, tu ima još i drugih važnih stvari, kao što su: melanholija, ironija, osećaj, žene, ljubav, mržnja, milosrđe i razume se – ravnica, ravnica. To su ti elementi koji, ako ste mogli da zapazite, mene privlače još od Leta nad močvarom. To nije slučajno da sam ja svoje filmove snimao po tim vojvođanskim ravnicama. To je sad teško reći, u jednom ovakvom razgovoru, ali, mi stari Beograđani, mi smo imali pre onog prvog rata, osećaj. Ja sam imao 12 godina kada je počeo prvi rat... zapravo drugi, ovo je već treći – ne znam kako da ih rasporedim. Mi smo, dakle, imali osećaj, da je ipak onaj svet preko Dunava i Save, isto naš svet. Mi smo se osećali kod kuće u Zemunu i u Novom Sadu. Mi smo vrlo retko odlazili južnije od Aranđelovca. Beograd je bio i panonski grad. Moji stari su pravili kuce u Rige od Fere, ili u Kondinoj ulici, po ugledu na kuće u Kikindi, Zrenjaninu i Novom Sadu. Tako da je taj svet, naš zajednički svet. S druge strane, razume se, i Crnjanski i ja znamo da su nam koreni negde drugde. Da su nam koreni i u Crnoj Gori. Moj deda je Crnogorac. U Šumadiji, i svuda redom na Balkanu. Jer, to što ja nosim u sebi i što je možda moja nesreća, jer da nije tako ja bih 1967. ostao u Los Anđelesu. Upravo 1968. A to je i Crnjanski nosio u sebi jer nikada nije mogao da pusti korene u Londonu. Tako su te Seobe nastajale, nasuprot svima. Znate, to je bio jedan ogroman posao. Trebalo je snimati prelaz preko Rajne. Helikopterom smo kružili nad celim prostorom da pronađemo gde je ušce Drine u Savu najpogodnije za tako nešto. Da bude predeo gde konji mogu da prelaze kroz vodu a da ne potonu do trbuha. I čak i kola da prođu, jer je bilo šljunkovito dno. To su sve, naoko, mali problemi, a ustvari, jezivi. Pa smo onda snimali u tvrđavi osječkoj. Tu smo se divno proveli. Nismo imali nijedan konflikt. Nikakav problem. Statisti su nam bili Hrvati, Srbi, Slovaci, svi redom... Mađari. Isto se to dogodilo u Vukovaru. Mi smo Vukovar osvojili za tri dana. Niko nije poginuo. Nijedno staklo se nije razbilo. Vojska Miloša Crnjanskog i Aleksandra Petrovića je ušla u Vukovar i u Osjek sa velikom pucnjavom, ali bila je to pirotehnika. Ništa se nije slomilo.

ms1

Smrt sina

(Tokom snimanja filma Seobe izdahnuo mu je sin jedinac. Aleksandar Petrović je želeo da prekine snimanje filma)… Ja sam posle toga napisao pismo Televizijama u kome sam ih molio da me oslobode rada na Seobama. Da ja nemam više snage to da radim. Oni su klečali, skoro bukvalno predamnom, da ću da ih upropastim finansijski, ne znam kako. Da nastavim posao. Ja sam profesionalac, stegao sam zube. Branka se priključila meni i nastavili smo da radimo. Ali, nije prošlo ni nekoliko meseci, oni su počeli da me potpliću. Da ne šalju novac, da iznose laži po novinama i da muvaju. I dalje da vam ne pričam. Da se vratimo spektaklu. Ipak je to interesantnije za publiku. 

(Intervju TV emisije je realizovan mesec dana pre odlaska Aleksandra Petrovića u Pariz da bi se operisao od tumora na mozgu. Preminuo je posle četiri meseca borbe)

 

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.