Aleksandar Petrović o svom poslu – biti reditelj

Boro Drašković "Film o Filmu" - Prometej

(razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) Odlomak iz Prašina i Metafora
BORO DRAŠKOVIĆ: Pošto kamerom pravim zapravo «dnevnik vaše plovidbe», recite… kako se danas osećate, posle mesec dana bespuća: močvare, prašume, mahala…?
Reditelj Petrović prsne u smeh, vragolast i sočan.
PETROVIĆ: Rekao sam: ko me gurnu? Dakle, rekao sam: ko me gurnu! Pa znate šta, da kažem: ja sam se obavezao da napravim ovaj projekat, i to je jedna ogromna… obaveza i angažman. I vremenski, i mentalni, i fizički, kao što imate prilike da vidite, a moja porodična situacija je takva da, možda, nije trebalo to da uradim. Ali ‘ajde uradio sam, i onda čovek nema šta da se kaje, mora da gura napred!
BORO DRAŠKOVIĆ: Ali evo, utisak je da se bolje osećate sada, nego na početku snimanja. Posle mesec dana napornog rada, bolje izgledate. Preplanuli ste… dolazi do izražaja, neka nova energija…
PETROVIĆ: Pa, ja sam, znate raskrstio s nečim… Mislio sam: ili radiš ili ne radiš. Ako si krenuo da radiš, a ne radiš ovako kako smo mi počeli da radimo – staćeš! Zaribaće stvar! I jednostavno, čovek se tuče, ušao je u igru. U ring!

PETROVIĆ: U jednom od prošlih razgovora bilo je reči o tome da se osećam... da se osećamo kao neki alpinisti koji se penju na Mon Blan, a sada bih se korigovao. Nije u pitanju Mon Blan. U pitanju je Mon Everest. Koliko meseci već? Ja sam zaboravio.
BORO DRAŠKOVIĆ: Tri
PETROVIĆ: … Nekako mentalno dopingujem samog sebe, pokušavam da poguram i druge… Nije fudbalska ekipa, nije reprezentacija koja je sklopljena na osnovu određenih kriterija, nego je to… 90, 80 ljudi, koje vi birate od onoga što vam se nudi, od onoga što postoji. Od vozača do rekvizitora, i tako dalje, a pritom, i pored ogromnog truda koji ulažu, entuzijazma i svega drugog, kod većine ostaje otvoreno pitanje profesionalnosti. Kada, recimo jedan rekviziter očigledno ne zna šta je to optička osa, kada on uporno stavlja, recimo, neki predmet van domašaja kamere, ili kad ne zna osobine objektiva, onda je jako teško raditi sa njim… Morate da derete grlo objašnjavajući gde tačno predmet treba da stavi. Ti mu kažeš: ovde, ovde, i pokažeš mu prstom al’ to ’ovde, ovde’ za njega ne znači ništa, dok ne ustaneš i ne pokažeš da je to tu. I tako. To su… barijere o koje se čovek stalno sapliće.

BORO DRAŠKOVIĆ: Sasvim je izrazita razlika izmađu vašeg raspoloženja pre prvog snimljenog kadra u danu i posle njega. Verovatno ste primetili, oklevam da vas pozovem na razgovor pred kamerom dok ne napravite bar jedan kadar.
PETROVIĆ: (sa osmehom) Pa, kad vam kažem: tu postoji jedna neurastenija, koja se ustvari izražava kroz agresivnost, a posle te agresivnosti nastaje neka vrsta, ipak, jednog malog blaženstva. Kad se završi rad. Ili u jeku rada. U stvari, u onoj tački najviše mentalne angažovanosti.

Aleksandar Petrović - Radni fotos tokom snimanja Seoba 1987 godine

Aleksandar Petrović - Radni fotos tokom snimanja Seoba 1987 godine

Boro Drašković "Film o Filmu" - Prometej
(razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) Odlomci iz Ja sam ekran
Ako film ima neku dužnost, ona se sastoji u tome da bude savest svoga vremena. Ja sastavljam zapisnik. Ne sudim. Bio bih pravnik da sam hteo da sudim. Ja sam filmski režiser. Za umetnika jedini je način da voli život i ljude. Pošto volim ljude (u suprotnom se ne bih mogao baviti poezijom), sasvim je prirodno što me socijalna nejednakost i ekonomska beda duboko dotiču i inspirišu, ali ja im ne prilazim kao političar, već kao umetnik. Umetnička istina je važnija i dublja od političke, a u svakom slučaju trajnija… Umetnost je doduše, samo jedna činjenica koje formiraju ljudsku svest.
...
Kao reditelj ne mogu da stvorim ništa osim ono što postoji, dovođenjem u vezu različitih elemenata izgrađujem novi pogled na stvari. Otkrijem nešto što nismo bili u stnju da vidimo… Nema laži u umetnosti. Umetnost zna samo istinu. Cilj umetnosti je istina. Mi nismo sudije, ni proroci, ni propagandisti.

...
… Što se mene lično tiče, siguran sam da su moji filmovi neprekinuti dijalog ljubavi i smrti i da su ta dva pola ljudske sudbine u njima u korelaciji.
Ako ne volimo ljude ne možemo ni filmove da pravimo.

 

 

psf

Drugi o struci - biti reditelj

Boro Drašković "Film o Filmu" - Prometej

(razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) Odlomak iz Poezija kroz brojeve

NIKOLA POPOVIĆ (direktor filma): … Moja najvažnija funkcija je u tome da objedinim, u kreativnom smislu rad svih sektora.
BORO DRAŠKOVIĆ: Pisac dolazi do poezije kroz reči, reditelj i kamerman kroz slike, kretanje prema poeziji ti počinješ kroz brojeve… Koliko ljudi u projektu Seobe?
POPOVIĆ: Za sada sto ljudi, oko dvesta neglumaca (polovina od njih sa govornim zadacima); snimaće se nekih 360 dana, u pet faza: najpre u Jugoslaviji, zatim je na redu Čehoslovačka, vraćamo se u Jugoslaviju, potom idemo u Sovjetski Savez, pa se ponovo vraćamo… A u međuvremenu će se raditi na montaži. Znači, izuzetno naporan i dug put.
BORO DRAŠKOVIĆ: Koliki je predračun?
POPOVIĆ: Pun neizvesnosti. Teško je govoriti o ceni projekta u ovim inflacionim kretanjima: Deset časova serije i film. Ogroman, najveći do sada kod nas poduhvat. Po dužini u svakom slučaju.
BORO DRAŠKOVIĆ: Pročitao sam pažljivo knjige snimanja, sadrže dve hiljade kadrova, nešto sasvim neuobičajeno u našoj kinematografiji…
POPOVIĆ: 8 knjiga snimanja! I svih osam mora svaki član ekipe da zna do kraja… Snimili smo 110 kadrova za jedan mesec, nešto preko plana, mada su bile veoma teške sekvence… Znači ekipa je u startu položila ispit, iako nije najspremnija ušla u poduhvat, krivica nije do nje, jednostavno je to tako…
BORO DRAŠKOVIĆ:… Kod nas se uglavnom radi u nemogućim uslovima, režira se trčeći. Međutim, ovde se radi u galopu.
POPOVIĆ: Svi moraju biti u pokretu, nema sedenja. Sve mora da se podredi rediteljskoj palici. E sad, da li će svi izdržati, da li će ostati ovde do kraja – to je drugi problem. Nije lako u ekipi vrlo skromnih pratećih službi… jako skroman vozni park, nikakve reprezentacije i drugih stvari inače normalnih u skupom projektu, sa strancima…
BORO DRAŠKOVIĆ: Saša je žestok reditelj…
POPOVIĆ: Saša nije nezgodan reditelj! Kako se priča uokolo… Vrlo je složen u svojim zahtevima, traži da se po dogovoru, jednostavno – radi. Veliki je profesionalac i čovek koji zna šta hoće. Ekipa mora biti fleksibilna, mora biti spremna da zadovolji potrebe ovako jakog reditelja. Epoha, XVIII vek, snimanje je veoma složeno. Valja studiozno, maltene naučno, prilaziti čitavom poslu…

ms1

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.