Filmske uspomene

Kako sam pronašao pesmu "Đelem, Đelem"

Sve moje ljubavi slepi periskopi - Aleksandar Petrović
Izdanje Prometej
Odlomak iz knjige:

Nesreća je jača od čoveka… Ima dana, kada je najbolje ne ustajati iz kreveta… Kad bi ljudi bili razumni, tih dana bi se pokrili jorganom preko glave i sačekali sledeće jutro… Takav je dan bio i ovaj o kome vam pričam. Dakle, ne samo glavobolja i devet kilometara ravnog puta, s «krivinom smrti» na kraju, ne samo dijuvijalni pljusak i ne samo srušen saobraćajni znak, nego i jarak sakriven travom!
Točkovi su upali u jarak i kola su se prevrnula… Ali, pošto sam vozio polako, kao u usporenom filmu, najpre na bok, pa na krov, sa točkovima okrenutim vlažnom nebu…
Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina… Zatim sam prozvao ekipu… Svi su bili na broju, zdravi, čitavi… Nastao je histeričan, ludi smeh…
Izvlačili smo se iz kola, crkavajući od smeha!
Automobil je potom bio vraćen na točkove… Bio je to, kao što sam vam već rekao, dobar automobil… Dovezao nas je još te večeri u Sombor. Pravo pred stari somborski hotel koji je imao dve znamenitosti: jedan od najstrašnijih klozeta na Balkanu i jednu od najboljih, a ja bih rekao i najbolju, cigansku kapelu, opet na Balkanu (ukoliko je Panonska ravnica Balkan!).
O klozetu nema smisla pričati, jer je danas drukčiji… A o muzici, međutim, treba pričati i to baš što i nje više nema…
Da odmah kažem: ove redove sam napisao u počast čika Mikajlu Lakatošu, jednom divnom čoveku, ili Romu, kako hoćete, jer Rom na ciganskom znači – čovek…
Ulazili smo u kafanu, a sa podijuma, kroz dim, prezirući galamu, kroz otvorena vrata u noć, leteli su zvuci buduće ciganske himne, pesme Đelem, Đelem… Jer pesma Đelem, Đelem… jeste pesma čIka Mikajla Lakatoša… Prvi put sam je tada u Somboru čuo i danas mi je jasno da, ipak, i u tim baksuznim danima, ponekad se ne treba pokriti jorganom preko glave… Jer vas na kraju dana, možda, očekuje pesma anđela.
Šta da još kažem o Mikajlu Lakatošu? – Dragi moji Romi, niko nema srca veća od vaših… A Mikajlovo srce je bilo jedno od najvećih, pravo romsko…
Zvuci vaše himne - pesme Đelem, Đelem… (a i ja sam malo doprineo da ova pesma postane vaša himna) – i danas lebde iznad krovova Bolmana, apatinske Male, Bogojeva, Nikolinaca, Monoštora, Balate, Malog Londona… Oni se ponekad, noću, čuju i u Beogradu, ispod današnje mrtvačnice i univerzitetskih klinika, tamo gde je pre rata bila Jatagan Mala, ili – kraj sveta…
U somborskoj kafani pronašao sam ram za moj kritički žurnal broj 1: puteve – drumove, razume se… Jer pesma Đelem, Đelem… ne samo da muzički sugeriše osećaj letenja i putovanja, već su joj i reči posvećene putovanju (Putujem, putujem, itd.). A stoji činjenica da je u Jugoslaviji od 1945. do 1963. izgrađeno dvanaest hiljada kilometara asfaltnih drumova… Ja sam, dakle, uokvirio one tri crne mrlje farovima duž novih YU drumova, a pesma Đelem, Đelem…, postavljena kao muzička pratnja, dala je tim drumovima krila…
Ništa mi, međutim, nije vredelo… Komunistički cenzori su bili totalno nemuzikalni: drugi broj mog «kritičkog žurnala» nikada se nije pojavio…
Ali sam i ja njih zeznuo: Đelem, Đelem… sam stavio u film Tri i u Skupljače perja
I čika Mikajla – on se u oba ta filma pojavio kao glumac – i Oliverče, koja je Đelem, Đelem… sjajno pevala u Olimpiji, mnogo bolje od Tereze Kesovije, koja je inače, moja omiljena pevačica.
Čika Mikajlo je odavno umro…
Pokoj mu duši…
Ako vam ova pričica nije bila isuviše dosadna, idući put ću vam ptičati o Đoki basisti (i pevaču), iz sela Deronje, koji bi mogao da se natpeva sa samim Armstrongom…
I Đoka je umro…
Pre toga je pozajmio od mene malo novaca da se leči od sifilisa. Tucao je, kaže, jednu Nemicu, pa se zarazio…
Predanje kaže da je Đoka pijan zaspao pored svog basa na drumu, pa ga je neka budala pregazila… Nadam sa da nije bio Nemac…
Pričaću vam i o Toši violinisti, sinu baba Stojane… Toša je nalik na motku (koliko sam ja nalik na bure, ili, kako to Mihiz voli da kaže, na – banatsku peć)… Ali je živ i zdrav, kao dren…
I svira…
A kako svira? – Morate da ga čujete… Ja to ne umem da opišem…
Ja to umem samo da snimim…

c1-nova

Publika:

Mi, međutim, nismo tu da sudimo, mi moramo da govorimo istinu, a srce i razum gledaoca donosiće presude. A.P.

Publika za svaki komad vašeg filma ima jednu određenu dozu zainteresovanosti.

Postoji publika, i publika. I baš kao što u životu jednog čoveka ne postoje dva ista dana, tako ne postoje ni dva potpuno ista načina na koje bi dve različite ličnosti primile isto delo. Najvažnije je, dakle, ostati iskren, govoriti ono što osećaš, misliš i želiš da kažeš… Ako je delo vredno, plemenito i istinito, uvek će se naći ljudsko srce koje će ga primiti i razumeti, pa neka bude jedno, ali ono će se u njemu zaokružiti.

Vjesnik u srijedu (Zagreb) 31.12.1967.
Kako reagirate na mišljenje stručne kritike. Jeste li vi poput HEMINGWAYA (Hemingveja) koji je tvrdio: Kada napravim dobru stvar i uvjeren sam u to, onda me kritika podsjeća na hladan vjetar koji puše napolju dok vi sjedite u toploj i sigurnnoj sobi. Imate li vi možda takvu sobu?
Nemam. Mislim da je to kod Hemingveja bila čista poza. Mene u krajnjoj liniji najviše zanima mišljenje publike, naravno ne publike u najširem smislu. Ovisi o tome za koga pravim film. Jedan film dotiče jednu publiku, drugi drugu. Kritičari su za mene najsvesniji, najobrazovaniji deo publike.
Jeste li ikad stajali pred kinom i slušali šta ljudi govore o vašim filmovima?
Jesam i mogu vam reći da je to za mene najveća kritika, što se tiče Perjara.
Znate li što o tom filmu misle cigani?
Upravo to hoću reći! Drugi-treći dan projekcije u beogradskom bioskopu Slavija posle završetka video sam kako iz dvorane izlazi grupica mladića ciganske narodnosti. Budući da su bili Cigani i da su bili mladi, a do njihovog mišljenja bilo mi je zbog oba ova razloga stalo – upitao sam ih: Momci, vredili ovo gledati? Odgovorili su: Dobar je, dobar. Zaslužio je nagrade.

c4-nova

 

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.