Smrt sina jedinca

TV emisija Ranko Munitić intervjuiše Aleksandra Petrovića - mart 1994

(Intervju je realizovan mesec dana pre odlaska Aleksandra Petrovića u Pariz da bi se operisao od tumora na mozgu. Preminuo je posle četiri meseca borbe)
Odlomak :
Osmog novembra 1987. godine, mi smo u konaku, kako se zove taj konak kod Saborne crkve (Konak Knjeginje Ljubice) snimali... počeli da snimamo ujutru u 8h, da bismo završili snimanje sutradan ujutru, u 6 časova. Neprekidno smo radili da ne bismo opteretili producenta da plati kaznene penale glumcu Rišaru Beriju. Znate, moj Dragan je bio u to vreme već malo bolešljiv i Branka je bila sama u kući. Nesrećom nekom nisam joj dao broj telefona gde se nalazila ekipa.
U 6 i petnaest završili smo snimanje i ja sam pojurio kući sa vozačem i asistentkinjom. I na ulazu, tu, u kuću, na dvorištu, na kapiji, sam video dve gugutke. Jedna u drugu su gledale i dodirivale se kljunovima. Zapitao sam se, šta je sad ovo? A malo dalje od njih je bio Džindžer, Draganov bul-terijer; malo kučence, slatko. Zapitao sam se, šta će Džindžer tu u 6 sati, napolju. Potrčao sam unutra. Dragan je bio u agoniji. Branka mi je rekla da je pozvala hitnu pomoć ali da već 15 minuta ne dolazi. Ja sam pozvao hitnu pomoć. Rekao sam im da mi sin verovatno umire, da se guši, i preklinjao i molio da odmah dođu. Nisu došli. Deset minuta kasnije je vozač ponovo pozvao. Isto je rekao. Nisu došli. Došli su u 15 do 7. A zašto? Ja sam to saznao posle. Smenjivali su se lekari. Onaj koji je bio dotle, nije hteo da produži radno vreme. Ta doktorka koja je došla, da ne dužim, jedna totalna neznalica je bila. Ona nije znala da osobi koja se guši i može da zbog gušenja da letalno završi, da veštačko disanje. Jednostavno nije znala. A aparat joj je bio pokvaren. Nije imao delove. Onda je pozvala drugu, vidite sada ovo, drugu ekipu koja je bila opskrbljena EKG-om i svim mogućim aparatima. Vidite vi koliko je to zločinacki organizovana služba Hitne pomoći! Ta druga ekipa je došla u 7 i 15. Stavili su EKG i doktorka je rekla: Evo, ovog trenutka umire. Posle je pred sudom lagala da to nije tačno, da je umro ranije. Molim vas, vi imate službu Hitne pomoći čiji je direktor brat nekoga generala, koji ga je dovukao sa Kosova i strpao tu da... To su oni što se kao niz tobogan spuštaju niz litice i uskaču u fotelje, da vodi jednu od najodgovornijih službi gradskih. A oni su, ta gradska služba i taj gospodin (dr Stožinić, prim. B.P.) podelili automobile, te automobile za stvarnu pomoć, ili automobile koji su predstavljali taksi za lekarsku službu sa stetoskopom. Pa kada im javite da bolesnik umire i da se guši, oni vam pošalju lekarku sa stetoskopom, a tek ako ona vidi da pacijent stvarno umire, onda zove onu drugu službu. To je ta organizacija. Tužio sam, ništa ne vredi. Tužio sam i lekarku. Jednim grubim nemarom mog advokata, i to je palo u vodu. Mada mi je gradski odbor-Izvršni odbor, dao za pravo i rekao da je ta služba loše organizovana. Ja sam moga Dragana hteo da sahranim u grobnici. Imao je jako krhko telo. Nisam mogao da ga pomešam sa zemljom. Nisu nam dozvolili. Nisu nam dali da kupimo grobnicu. Tražio sam pepeo da imam kod sebe. Ni to nisu dali. Onda sam otišao u Francusku ambasadu i već sledećeg dana sam dobio sve papire da prenesem kovčeg u Pariz. Tamo je i on otputovao.

aleksandar petrovic grobnica

Porodična grobnica Petrović u kojoj počivaju
Aleksandar Petrović i njegovi sin Dragomir
(Dragan) i majka Anka

A kako sam došao u Pariz, javio sam kabinetu predsednika opštine, Širaka; predstavio sam se i rekao da mi treba mesto na groblju Per Lašez, za moga sina. Načelnik kabineta me je za 15 minuta kasnije pozvao i rekao: Gospodine Petroviću, Gospodin Širak vam poručuje da imate mesto. Javite se Direkciji Groblja. I razume se, Dragan je sahranjen u grobnici, na Per Lašez -u.

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.