Patrijarh srpskog filma

Autor: Radivoj Cvetićanin

sasa petrovicIzgledalo je da je turobna povest Plastičnog Isusa manje-više zatvorena. Izgledalo je, naime, tako sve do prošle srede, kada je na okruglom stolu o Aleksandru Petroviću jedna nezgrapna intervencija jednoga govornika vratila stvari na sami njihov početak: o tome istorijskom filmu govoreno je rečnikom onoga doba kada je taj diplomski rad pre četrdesetak godina ocenjen kao politička diverzija protiv Tita, i kada je njegov autor – u nastavku priče – dopao robije.

Ništa mi te srede nije ukazivalo na takav razvoj događaja. Sa Petrom Volkom – on je taj govornik te butade – sticajem okolnosti pio sam kafu pred početak okruglog stola. Bio je žovijalan i zabavan, pričama iz starih vremena. Lazar Stojanović, čije se kože ticao ovaj ispad, zauzeo je mesto u sali nove Kinoteke gde se sve ovo odigravalo, razmenivši sa mnom uobičajeni srdačni pozdrav. Njegova pojava na tome mestu u tome trenutku bila je – nema bolji izraz od ovoga hrvatskoga – vrlo znakovita. Da li je došao kao neprijatni svedok one afere u kojoj njegov mentor, Aleksandar Petrović, nije do kraja zalegao za njega? Ili je došao kao onaj koji prelazi preko gorkih stvari i izražava poštovanje svome profesoru, o kojem, eto, u tome času ide okrugli sto, i koji je i sam svirepo stradao od istih, na sličan način? Nisam znao odgovor, premda mi se činilo da je on ne u prvom nego u drugom pitanju. Lazar Stojanović u svojoj poslednjoj velikoj ispovesti, koju je dao Radetu Radovanoviću za ovaj list, nije govorio o drami Plastičnog Isusa. Razumeo sam da je tako odlučio jer je držao da je o tome uglavnom sve rečeno, te da ima života i mimo toga.

Finale Volkove intervencije, međutim, bilo je posebno brutalno: ne samo što je film Plastični Isus za njega bio beznačajni studentski rad (za koji se, ergo, nije vredelo rvati sa režimom), nego je takav bio i njegov autor koji je na neki način izigrao poverenje svoga profesora. „Ne znam ni da li je taj čovek uopšte živ“, upitao se Volk, mrtav-ladan. Stojanović je tada, naravno, ustao sa stolice ispred mene, i bled napustio skup. Bilo je nas nekoliko koji smo se solidarisali sa njim.

To je bacilo izvesnu senku na inače dobro zamišljenu komemoraciju Aleksandru Petroviću, o dvadesetoj godišnjici njegove smrti. Porodica je dala pomen u maloj crkvi Svetog Save na Vračaru. Nije bilo filmskih ljudi, tek poneki prijatelj druge vrste – ali, pravoslavna horska pesma bila je puna ambicije da dostigne onoga kojem je bila posvećena. Okruglom stolu u Kinoteci intonaciju je dao Draško Ređep: taj stari rutiner u ovakvim stvarima nije pribegao rutini. Već to je bila poruka. Isuviše ga je obavezivala Petrovićeva kolosalna pojava i on se založio da je majstorski osvetli: pošlo mu je od ruke. I onda je došao Volk. Sad se nameće pitanje: da li je zapravo bilo neizbežno to iskakanje slučaja Plastičnog Isusa usred razgovora o jednom velikom filmskom opusu? Rekao bih: možda nije bilo neizbežno, ali je teško moglo da se izbegne. Odnos profesora Petrovića prema svom studentu Stojanoviću i njegovom diplomskom radu ona je tačka u njegovom životu koja se nalazi zabeležena i u njegovoj biografiji i u njegovoj karijeri. Na oba mesta, crvenim slovima. U biografiji, to je jedno traumatično, kontroverzno mesto. U karijeri, dramatično, umalo sa fatalnim ishodima. Samo je demonska snaga Petrovićeve prirode (o kojoj je govorio i Ređep) mogla da je izvuče iz teškog škripca u koji ju je bio gurnuo režim. Danas je, međutim, sve to smislena tema jedino ako se o njoj govori bez predrasuda, bez strasti, i sa nešto inteligencije. Volk je pokazao jedino to kako se o tome danas ne sme govoriti.

Te sam događaje posmatrao u ono vreme iz publike, kao i ove sada. Lazara Stojanovića nekoliko sam godina ranije kratkotrajno bio nasledio na mestu filmskog kritičara Studenta, i to spominjem više da unesem malo humora u ovu priču nego da nešto ističem. Prema Petroviću moja rana veza bio je njegov (takođe) student, i asistent u Skupljačima perja, Drenko Orahovac, sa kojim sam danima sedeo u Kolarcu. Petrović je tada, međutim, bio dalek kao bog. Imao je slavu svetske zvezde, sa svim kanskim pobedama i kandidaturama za Oskara, i harizmu renesansnog intelektualca. Pad – pad u nemilost režima – desio se, dakle, sa velike visine. Njegovu pažnju zaslužio sam kasnije, sa nekoliko rečenica u njegovu korist u jednom mom tekstu u Politici, koje su mu se učinile kao znak da bi led oko njega mogao da počne da se topi. Bila je to fatamorgana, ali nije joj se čuditi: prolazio je kroz dugu izolaciju koju je teško podnosio.

Otkravljivanje je ipak počelo, ali ne zbog mojih rečenica. U međuvremenu su ovuda prošle Emanuele, za koje je radio scenarija da bi preživeo, pa je Grupni portret s damom došao na Fest, da bi se stiglo na prag rehabilitacije preko scenarija za Banović Strahinju. (Kakav scenario!) Službena ponuda da uđe u umetničko veće Avala filma kao njegov član – koja je tada stigla - bila bi za njega u svakoj drugoj situaciji ponižavajuća. (Biti onaj koji se pita, to je za njega uvek i svuda jedina prirodna pozicija.) Sada se prilagodio ideji da se vrati na scenu, makar i kroz ta mala vrata. Rekao bih da je to bilo pragmatično, ako već nije bilo gordo. Ionako se u tom telu znalo ko je glavni: on. Radio sam tu s njim, otada mogu da svedočim o njemu izbliza.

Nikad ga nisam pitao ništa o Plastičnom Isusu. Kao što ga nikada nisam pitao ništa o Emanueli! Stidne stvari? Šta god, znao sam da bi za to trebala manja napetost od one koja je još bila na snazi. Nisam, drugim rečima, hteo da mu stajem na žulj. (Nisu to, uostalom, bile ni najvažnije stvari njegovog života i njegovog stvaralaštva.) On, inače, nije bio zakopčan čovek. Pomalo namrgođen, pomalo prek, svestan svoje veličine pa pomalo nadmen – ostavljao je drugačiji utisak. Da je bio prijatan za svakoga, ne baš. Ali, da je bio beskrajno učtiv, to nesumnjivo. Galantan! Sporio se sa producentima oko svakog dinara, ali on je plaćao u kafani. Kad ti dođe u kuću, neće ti doneti ništa ispod Bruta. Ne bih rekao da je voleo šalu, ali je voleo smeh. Jedino, međutim, onaj koji bi proizlazio iz nadmoći duha. Moć je voleo u svakom obliku. Prezirao je, recimo, vlast, ali je čeznuo za njenom moći. Bio je nemoćan na najbanalnijim mestima: kad mu se učini da mu neko radi iza leđa, ili da ga podriva. Tad ne bi nalazio snage da kontroliše bes. Sujeta? Kad je Šijan izašao sa Ko to tamo peva, govorio bi mi: Uzeo mi je celu vizuelnu strukturu. Ono što se obično naziva ljudskim slabostima, na velikima izgleda kao smešna beznačajnost. Sujeta! Pa šta! Baš mu je lepo stajala.

To se može reći i sada, na dvadesetu godišnjicu njegove smrti. Jednu stvar onda možda nisam dobro video: rasipao je svoj nesvakidašnji dar nemilice, i na svašta. Istina, ne samo svojom voljom. Ne bih, međutim, uzeo za tačno da je već bio umoran kad su došle Seobe. Pozvao me je da sarađujem na njima (u grupi u kojoj su bili Mihiz, Nikola Milošević, Muharem Pervić, Božidar Kovaček i Dušan Stojanović). Koja energija, koja snaga, koji zamah! Druga je priča, zašto to sve nije okončano. I u ovom torzu od filma koji je ostao dovoljno je, međutim, veličine da zaključite da niko ni pre ni posle njega nije mogao tako. Verovao je da je najbolji i najveći. Nisam imao problema sa tim: verovao sam i ja u to, zajedno sa njim, i to iskreno. Ima kod nas velikih filmova i autora, od spomenutog Šijana do Maje Miloš, ali jedini on stoji nekako poseban, i izdvojen. Patrijarh srpskog filma.

 

Orginalni članak možete videti na: www.danas.rs

Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.