Biće skoro propast sveta nek propadne nije šteta

bice skoro propast sveta

«Ej vetar duva,

šljive opadaju,

Siromašni jadni

povazdan stradaju.

Biće skoro propast sveta

Nek’ propadne nije šteta»

Cigani muzičari prate svojom muzikom i pesmama radnju filma. Izborom «Bećaraca» Aleksandar Petrović, autor filma, obogaćuje filmski izraz jer reči pesama komentarišu scenu i misli njenih učesnika. «Lično mislim da je sa istorijske tačke gledišta Propast sveta moj najznačajniji film» A.P.
Producent: Avala film, Beograd, 1968. god. Les productions artistes associés S.A. Paris
Scenario:  Aleksandar Petrović
Reditelj: Aleksandar Petrović
Scenograf: Veljko Despotović
Direktor fotografije: Alain Levent Djordje Nikolić
Umetnički Direktor: Miladin Aranuelović
Produkcija: Veljko Despotović
Montaža: Katarina Stojanović
Izbor muzike: Aleksandar Petrović, Vojislav Kostić
Muzika: Biće skoro propast sveta(Todor)
Divan je kićeni Srem (Nikola)
Ciganska je tuga pregolema (Todor i Đoka Bas)
Što se bore misli moje (Nikola)
U selu bejaše ciganka stara (Todor, Nikola, Đoka Bas, Čika Miša)
U pustinji čuvao sam svinje (Mija Aleksić)
I mi smo Sremci (Đoka Bas, Todor, Nikola, Čika Miša)
Slava Srbinu (Nikola, Čika Miša, Đoka Bas, Todor) Bećarci (Nikola, Todor, Đoka Bas)
Uloge: Annie Girardot, Ivan Paluch, Eva Ras, Mija Aleksić, Dragomir Bojanić-Gidra

Galerija:

bice skoro propast sveta 5 bice skoro propast svet bice skoro propast sveta 1 bice skoro propast sveta7 ostale fotografije
bice skoro propast sveta 3 bice skoro propast sveta 4 bice skoro propast sveta2 bice skoro propast sveta 12 bice skoro propast sveta 6 bice skoro propast sveta3 bice skoro propast sveta94 bice skoro propast sveta 11    bice skoro propast sveta92 bice skoro propast sveta91 Bice-skoro-propast-sveta2 RO80091016 bice skoro propast sveta9bice skoro propast sveta5 bice skoro propast sveta8 bice skoro propast sveta 8 bice skoro propast sveta4 bice skoro propast sveta1 bice skoro propast sveta12 bice skoro propast sveta93 Bice skoro propast sveta bice skoro propast sveta11 Bice skoro propast sveta2 Bice skoro propast sveta3 bice skoro propast sveta 13 Bice-skoro-propast-sveta14 Bice-skoro-propast-sveta15 Bice-skoro-propast-sveta16 Bice-skoro-propast-sveta17 Bice-skoro-propast-sveta18 Bice-skoro-propast-sveta19 Bice-skoro-propast-sveta20 Bice-skoro-propast-sveta21 Bice-skoro-propast-sveta22 Bice-skoro-propast-sveta23 jlanda

Press book:

Press book
press Book1 press Book2 press Book3 press Book4 press Book5 press Book6 press Book7 press Book8 press Book9 press Book10 press Book11 press book scena A Zirardo Paluch

Bećarci:

Vojvođanski bećarci koje peva grupa cigana muzičara u filmu

Radnju filma prate “bećarci” i na neki način je komentarišu.

Nešto kasnije, reditelj Slobodan Šijan koristio je ovaj način izraza u svom filmu “Ko to tamo peva” s tom razlikom što su komentare na muziku Vokija Kostića pevala dva Roma. (Bećarac je jedan oblik narodne pesme u vidu dvostiha koji se sastoji od dva deseterca čije se zadnje reči rimuju. Svi bećarci imaju istu melodiju koja se ponavlja).

“U MOM SELU NIKAD BLATA NEMA, SAMO SADA I KAD KIŠA PADA…”

“CURO GADU SMRDIŠ NA POMADU, LOLO SVINJO TI SMRDIŠ NA VINO…”

“VERUJ, VERUJ KERU, NE VERUJ ŠVALERU, U ŠVALERA VERA, VERA K׳ O U KERA…”

“METLA NOGU NA POTEG PA SVE VIČE NEĆU, A NA KUMA NAMIGUJE DA SE KOLA KREĆU…”

“SRCE MI SE NA ČETVORO CEPA, SVE ZBOG TEBE LUTKO MOJA LEPA…”

“SVINJARUJE MOJE MILO DERE, SVINJARUJE I ZAMNOM TUGUJE…”

“SINOĆ MENE JEDNA RITA PITA, REZO MOJA BIL׳ SE TI VOLELA. BEŽI RITO TO SI ME VEĆ PITO…”

“KOLIKI SAM JOŠ LJUBIO NISAM AL׳ NA SREĆU VEČERAS POČEĆU…”

“KAKO TI JE SIROTINJSKI SINE KAD TE FORTA VAROŠKA DEVOJKA…”

“׳ILJADICE ŠARENO TI LICE, ČINI MI SE OTIĆ ČEŠ NA SVIRCE...”

“IMAM LOLU LEPOG K׳O IKONU NIJE TAKA NI IKONA SVAKA...”

“DEVOJAČKO SRCE VENE, NEĆE MOĆI DA SE ŽENE... MINISTAR SE TUŽBOM BOČI KAKO JADU DA DOSKOČI... AKO MOMCI NEĆE MILOM ŽENITI IH TREBA SILOM. BIĆE SKORO PROPAST SVETA NEK׳ PROPADNE NIJE ŠTETA...”

“SAVIO SE, SAVIO, RUZMARIN DO STRAŽE, LOLO, LOLO VRAŽE, MILKANI TE TRAŽE...”

“ZAŠTO, ZAŠTO MENE, MILICIJA VIJA, NISAM NIKOG ARO, NISAM NIKOG VARO... ”

“ALAJ SAM SE NAJELA BOMBONA IZ DIKINIH PLAVI׳ PANTALONA... ”

“TERALA SAM KERA OPET ĆU, LJUBILA SAM GADA, VIŠE NEĆU... ”

“ZAŠTO DIKO RUMENIŠ I BLEDIŠ ZAŠTO BLEDIŠ KAD U MENE GLEDIŠ! ”

“ALA IMAM ĐAVOLASTO LANE, I U CRKVI NAMIGUJE NA ME... OČI MOJE K׳O DVA ĐAVOLANA, IZVELE BI POPA IZ OLTARA.... ”

“NAPRAVIO FIĆA KOLA BEZ TOČKIĆA PA IH TERA SVAKI DAN, VAZDA JE PIJAN... NAPRAVIO JOVA KOLA BEZ TOČKOVA, PA IH TERA SVAKI DAN, VAZDA JE PIJAN.... ”

“VETAR, VETAR DUVA, ŠLJIVE OPADAJU, SIROMASI JADNI PO VAZDA STRADAJU... ”

“KERE LAJU GODINE PROLAZE, NEKOG DIŽU A NEKOG PREGAZE... EJ, VREME IDE KAO AJZLIBAN, EJ, CEO ŽIVOT OST׳O NAMALAN. BEĆE SKORO PROPAST SVETA NEK׳ PROPADNE NIJE ŠTETA...”

bsps4-prom-post«Radim  film  koji  ima  svoju  temu  i  poetska  raspoloženja  sa  željom  da napravim ono što je najvažnije – umetničko delo.»

Sinopsis:

bsps1

Eva Ras u ulozi Goce

Ljudi kažu: svako selo ima svoju ludu. U Atarima, u zabačenom seocetu vojvođanske ravnice gde se sve vidi kad se popne na bundevu, to je nema, luda Goca. Ona luta kroz svoj mali, prašnjavi i blatnjavi svet i život – dok je ne presretne neki muškarac. Nepoznati sezonski radnik, ili kafedžija Joška, svejedno – ko naiđe. Siluju, izruguju se, zabavljaju. Svinjar Triša ne. Na seoskoj svadbi, on je čak uzima u zaštitu. Izbija svađa. Kafedžija Joška poteže nož, ali seljaci ih razdvajaju. Svadba se nastavlja. Cigani muzičari koji su na poziv kafedžije došli u selo da sviraju na svadbama i u njegovoj kafani, sviraju još žešče:

bice skoro propast sveta 14

«Ej, u mom selu nikad blata nema,

Ej, samo sada i kad kiša pada...»

Kafedzija Joška je zlopamtilo i kavgadzija. Sa još dvojicom badavadzija on napija Trišu svinjara. Vuku ga u crkvu i tamo nateraju sveštenika da venča ludu Gocu i Trišu.

«Koliki sam još ljubio nisam Al na sreću uskoro počeću...»

Kada se otreznio, Triša više neće da zna za Gocu iako mu je posle godinu dana rodila sina. Pobožni Trišin otac, crkvenjak, prihvatio je dete. A Joška i seoske badavadzije iskaljuju svoju bedu i nesreću na Triši.

Ani Žirado u ulzi učiteljice Reze

Ani Žirado u ulzi učiteljice Reze

U to vreme, u selo dolazi nova ućiteljica Reza, inače slikar amater i partijska aktivistkinja. Predstavnicima vlasti obećava da će i njihove žene naučiti da «malaju», pa će tako «prodavati slike čak u Ameriku» (na šta jedan od odbornika odgovara: «Bolje da prodaju slike u Ameriku nego da se kurvaju.») Ućiteljici Rezi dodeljen je svinjar Triša da joj nedeljom, kad ona slika u prirodi, nosi štafelaj i ostali slikarski pribor. Desilo se da je jedne nedelje učiteljica htela da «mala» u enterijeru, što je za svinjara bilo kobno: skinula se, skinuo se i on, nešto se desilo, za ućiteljicu beznaćajno, za sirotog Trišu prelomno – zaljubio se.

Čuju se cigani:

«da te ljubim ah, jedina, celom svetu kazaću, sam' od tebe, ah, premila, ovu tajnu sakriću…»

Svinjar je ubeđen da i učiteljica isto oseća što i on. U tome ga podržavaju seoske bavadzije, koje predvodi kafedzija Joška. 11Trišino sanjarenje grubo se prekida jednog sparnog nedeljnog popodneva: avion poljoprivredne avijacije prinudno se spušta na obližnje drvo i na zaljubljenog svinjara pada mladi pilot kicoških brkova, što će Trišu tek kasnije zaboleti, jer avijatičar Milanče istog trenutka polazi u osvajanje učiteljice Reze. Ovo avijatičar izvodi mnogo uspešnije, objašnjavajući probuđenoj seoskoj princezi šta je život: «kad razmislim, šta vam je drugarice ovaj život? Iz rupe si izašao, oko rupe stalno oblećeš i u rupu na kraju ulećeš!» Trišu su odgurnuli. Cigani pevaju:

«Veruj, veruj zverki ne veruj švalerki u švalerke vera, vera kao u kera…»

Ućiteljica ljubi pilota, svuda. Cigani su opet tu:

«Ej, alaj sam se najela bonbona, iz dikinih plavi’ pantalona...»

bice skoro propast sveta17Kafedzija Joška i seoski besposličari objašnjavaju pijanom i nesretnom svinjaru, koji se danima i noćima ne trezni, da ga ućiteljica izbegava zato što traži neoženjenog čoveka a on ima ženu, ludu Gocu. Triša jedne noći ubija Gocu.

Cigani pevaju:

«Biće skoro propast sveta Nek’ propadne nije šteta Nek’ propadne nije šteta...»

Trišin otac priznaje ubistvo koje nije počinio da bi spasao sina i milicionari ga vode u zatvor. Cigani pevaju:

«Biće skoro propast sveta, Nek’ propadne nije šteta, Nek’ propadne nije šteta...»

Avion poljoprivredne avijacije je popravljen, pilot odlazi. Svinjar posećuje Rezu, nadajući se da je ponovo došlo njegovih pet minuta. Međutim nailazi na razgaćenog mladog milicionera. Učiteljica se brzo utešila.

Epizoda sa avionom poljoprivredne avijacije uznemirila je seljake, održava se protesni miting: traže avion i za njihovo selo da bi kasnije počeli i sa bučnijim parolama: «kad mogu studenti da se bune, zašto ne bi mogli i mi? «Dole crvena buržoazija» Jedan predlaže: «da pošaljemo drugovi jedan telegram onima gore?» drugi pita: «Je l’ pilotu?» Cigani se i ovde čuju:

«Ej vetar duva, šljive opadaju, Siromašni jadni povazdan stradaju...»

Protesni miting se prekida. Seljaci su ugledali čudnu grupu ljudi koja se ulogorila na ivici sela. Bili su to čehoslovaćki turisti koji su se tu na proputovanju kroz Jugoslaviju, zatekli u vreme sovjetske okupacije Čehoslovačke. Zbunjeni seljaci se razilaze dok cigani pevaju iz sveg glasa:

«Biće skoro propast sveta Nek’ propadne nije šteta...»

Bice skoro propast sveta2

Ivan Paluf u ulozi Triše

Svinjar Triša se potpuno propio. Svi ga ismevaju i zlostavljaju. Stiže vest da mu je otac umro u zatvoru. Razjarena kafedzijina banda, sa njim na čelu, hvata pijanog svinjara, i vezuju mu ruke i noge, svaku posebno za jedno uže od zvonika novosagrađene crkvice, Triša, vezan za konopce, otima se ludaćki – zvona zvone. Razgnevljeni seljaci dolaze, udaraju ga, sve bešnji i bešnji, tuku ga motikama, vilama, štapovima, nogama - do smrti.

    bice skoro propast sveta 8a

Jutro, izbori, čitavo selo glasa. Svi dolaze okićeni sa zastavama, parolama, fotografijama. Na spisku onih koji su glasali jedino nema svinjara Triše. Njega u tom trenutku sahranjuju u pratnji – nekoliko seoskih siromaha i bednika… i popa, koji malo kasnije drži propoved u novoj crkvi. Na vratima se pojavljuje učiteljica Reza, čije se krupne i zamagljene vragolaste oči uperene u popa. Ovaj počinje da zamuckuje, prekida propoved, znoji se, dok se čuju cigani:

«Ala imam đavolasto lane, đavolasto lane i u crkvi namiguje na me oči moje k’o dva đavolana, izvele bi popa iz oltara izvele bi popa iz oltara…»

 bice skoro propast sveta 17

Cigani se sad i vide. Sede na mrtvačkim kolima, koja lagano prolaze seoskim šorom. Sviraju i pevaju:

«Napravio Jova kola bez točkova Napravio Jova kola bez točkova Pa ih tera svaki dan Vazdan je pijan. Ej, biće skoro propast sveta Nek’ propadne nije šteta, Nek’ propadne nije šteta...»

bsps2

Nagrade i festivali:

  • XVIe Filmski festival u Puli, 1969: Velika bronzana arena za film
  • XVIe Filmski festival u Puli, 1969: Bronzana arena za režiju
  • XXIIe Filmski festival u Kanu, nominovan za: Grand Prix, Prix de Jury (nagradu žirija), i Prix de mise en scène (nagradu za režiju) 1969.
  • Festival nacija u Mesini, juli-avgust 1970.
  • Festival u Taormini, juli 1970.
  • Festival – Film i ljudska prava, Čikago 1980.
  • Centre Georges Pompidou, Paris, Le Cinéma yougoslave (Jugoslovenski film), 1986.
  • V Festival filma i kulture Mediterana (u okviru koga je prikazana retrospektiva jugoslovenskog filma), Bastia – Korzika, 21 – 28.10.1989.
  • Festival dokumentarnih filmova u Renu, 17 – 22.11.1992. (Poseban program).
  • Internacionalni Filmski Festival Cinema City, Novi Sad, 2009 – Omaž domaćem autoru Aleksandru Saši Petroviću
  • Festival l’Europe autour de l’Europe, Silence et bruits (Festival Evropa oko Evrope, Tišina i larma), mart 2012
  • 36. Festival filma u Douarnenezu (Francuska), Gouel ar Filmoù, 23-31 Avgust 2013.
  • 46. Filmski festival u Sopotu SOFEST, 04-08 jul 2017.
  •  70 Filmski festival u Kanu, zvanicna selekcija Kan Klasik, 17-28 Maj 2017.
bronzana arena

 Festival l’Europe autour de l’Europe

bsps3

Kritike:

«…U filmu Aleksandra Petrovića Biće skoro propast sveta nalazimo isti socijalni kontekst i istu pitoresknost bede kao i u filmu «Sreo sam i srećne cigane». Ovog puta, međutim, folklor služi da bi se istakla jedna kritička čak agresivna vizija seoskog života.» Pierre Billard - L’EXPRESS

«Sve to blješti takvom vitalnošću i takvim seksualnim i ovo zemaljskim besom, da se ista ružnoća pretvara u lepotu od koje zastaje dah.» "...Un chef-d'ouvre authentique."Michel Maurdor NOUVEL OBSERVATEUR

«…Petrović sa strašću slika jednu seosku priču u kojoj krv i život inspirišu na folklorna dela. Film je napravljen na originalan način koji bi da bukti strašću, mada je neprestano smirivan jednom zamišljenom pesmom koja nalazi put do srca ljudi koji su naučili da shvataju život. Ovaj film nema ničeg zajedničkog sa banalnim folklorom.» B.J. Bertin - DE VOLKSTRAND

«…Film evocira atmosferu između realnog i irealnog i usmeren je na stvaranje košmara u borbi dobra i zla u kome današnji svet živi.» Aldo Scagnetti

«Priča je jednostavna, snažna i zemaljska ali u Petrovićevom tretmanu dobija dubinu. Iz nje se vidi da se ljudi ne menjaju onako brzo kako se menjaju vlade i ideologije. Iako nije protiv socijalizma, film podvlači krize koje mogu da nastanu kada se pojavi sukob između individualnih pogleda i teorija.» Gene Moskowitz – VARIETY

«Petroviću bi i za pojedince i za čovečanstvo bilo žao kada bi trebalo da dođe do propasti sveta. Pošto ne zna kako to da spreči, on bar upozorava i sa saznanjem da reč umetnika ne može da zaustavi tenkove i bombe. Ali šta onda ako će tih reči biti sto ili hiljade i ispod njih potpisi ne desetina hiljada već desetine miliona. Ukratko: Petrovićev politički film ima umetnočkog genija; naša distribucija trebalo bi da požuri i da prevede i uvede u bioskope film Biće skoro propast sveta i da mu posveti izuzetnu pažnju.» Otokar Van, FILMOVE A TELEVIZNINOVINY

«Autor ovog puta nam daje neku vrstu seoske rapsodije, groteskne, ali u kojoj je on uspeo da izbegne anegdotu i folklor. Lirska napetost, emocija, iskrenost, humanost, evo nas daleko od staljinovskog filma koji bi trebalo da pomogne promeni strukture društva. Petrovićnasuprot tome dokazuje da se ništa ne menja, da čovek čuva u samom sebi kapital dobra i zla. Ono što je važno, to je način ponekad ogoljen i brutalan na koji Petrović izvlači iz jednog seoskog mikrokozma večne teme.» - Hugue Vehenne -LE SOIR

«Biće skoro propast sveta je film bez milosti, vrlo mučan, agresivan po svom konkretnom i jednostavnom simbolizmu koji je nameran. Uprkos cenzuri, velika breša je otvorena na Istoku kao i na Zapadu, to je trenutak istine, to je trenutak u kome čovek odlučuje o svojoj sudbini sineaste i čoveka. Jednim rukopisom toliko različitim od Jančevog, Petrović na svoj surovi način kaže stvari koje su skoro identične.» Henri Chapier,COMBAT

Ovakvih kritika bilo je na desetine u francuskoj, italijanskoj, nemačkoj, češkoj, poljskoj i u štampi drugih zemalja Evrope. Dobio je priznanje značajnog umetnika i predstavnika modernog evropskog filma.

U Jugoslaviji se digla hajka protiv filma i Petrovića. Vrhovnici komunističke vlasti su davali izjave. Mika Tripalo hrvatski nacionalista, je rekao «Pojavio se crni film» a Veljko Vlahović visoki rukovodilac, ćlan Predsedništva CK SKJ se okomio posebno na film Biće skoro propast sveta. «Petrović u ovom filmu kaže da je propast komunizma neminovna…takvi stavovi potpuno su suprotni programu i ideologiji Saveza komunista.» Po njemu: «Svet propasti neće, ali propast pojedinaca, tih zanesenjaka i nesrećnika da taj svet promene neminovna je na ovaj ili onaj način.»

U kampanji koja se vodila protiv Aleksandra Petrovića učestvovali su mnogi filmski i radnici i umetnici, koji nisu mogli da prihvate internacionalni uspeh i prodor u svet Aleksandra Petrovića. Proglašavali su ga agresivnim, bezobzirnim, sebičnim zaboravljali sve što je činio za afirmaciju jugoslovenskog filma. «Po žestini osporavanja, moglo se jasno razabrati koliko je Sašin uticaj dominantan u zbivanjima unutar nacionalne kinematografije. Medjutim, njegova snaga uverenja graničila se sa fanatizmom. Primao je udarce sa svih strana, a razlikovao se od drugih upravo po tome što nije ćutao – svakom je umeo da na adekvatan način odgovori, nije se plašio, nije priznavao autoritete i branio je sam svoj stvaralački integritet, ne pozivajući nikog da ga sledi ili bezrezervno podržava. Bio je delikatan, ne želeći da zbog njega bilo ko strada, smatrajući da su filmovi njegova sudbina i da mora ostati dosledan sebi do kraja.»

petar volkPetar Volk, «LET NAD MOČVAROM Aleksandar Petrović svojim životom, delom i filmovima» - Institut za film, Prometej

«Uzalud je Aleksandar Petrović ponavljao koliko je film istinit, oko njega se širio krug nepoverenja. Pisao je ispravke, često i demantije, pozivao se na zakon o štampi, protestvovao, podnosio i službene predstavke, ali uvek su posle toga dolazili novi komentari sa još više ironije i otvorenog cinizma. Otud su sve manje uticaja imali glasovi razuma koji su navodili na dublju i slobodniju interpretaciju dela. Malo ko je bio spreman o na razmišljanje o zabludama, o prevazilaženju onog što razdire društvo i zagledanje u dubinu krize. Nikad više zluradosti u zagrbačkoj i sarajevskoj štampi o jednom filmskom delu i njegovom autoru nije bilo ni pre ni posle svega.»

Nije zato slučajno što je nominacija za «Oskara» s mučninom predstavljena kao isforsirana afera koja je morala da se završi neuspehom. Slično je bilo i sa prezentacijom filma na Kanskom festivalu, tako da nije skrivano likovanje što film Biće skoro propast sveta nije ponovio uspeh što su zabeležili «Skupljači perja.»

bsps1

Aleksandar Petrović o filmu Biće skoro propast sveta:

Biće skoro propast sveta ustvari je jedna vrsta antipoda filma Skupljači perja.

aleksandar petrovic 11Dok je moj prethodni film govorio o problemu slobode u jednom apsolutno slobodnom svetu, lišenom svih mogućih obaveza prema sebi i društvu, dotle «Biće skoro propast sveta» iznosi problem slobode u jednom neslobodnom svetu, uokvirenom tradicijama, nazorima i ogranićenjima socijalne i psihološke prirode. Dakle, bez obzira na sličnost ambijenta, film Biće skoro propast sveta govori o naličju problema Skupljaća perja - o drugom aspektu života. Biće skoro propast sveta je u mom stvaralaštvu najizrazitiji primer sudara dobra i zla. Hteo sam da film bude delo koje će rušiti granice izmedju realnog i nerealnog, postavljajući se u prostore izmedju sna i života. U meni je prisutan jedan snažan psihološki uticaj sa realizacije ovog filma, krećući se u toj sferi vanrealnog, iznenada sam otkrio da ovaj sadašnji trenutak života sa sovjetskim tenkovima u Pragu, sa svim mogućim socijalnim, politićkim, idejnim i ostalim divergenacijama našeg sveta, izvanredno ulazi u tematsku strukturu filma. Ti dogadjaji se gotovo poklapaju sa temom filma i sa oblašću u kojoj je situiran, sa tim predelom izmedju nestvarnog i stvarnog. Jer, ne treba biti mnogo dosetljiv, pa konstatovati, da ono što se dogadja poslednjih godinu dana, jeste nešto što bi nam se pre nekoliko meseci učinilo elementima nekog sna. Polazeći od svog sadržaja, ja sam na terenu, za vreme snimanja, otkrivao nove oblike koji se u taj sadržaj uklapaju. S druge strane, u politikom i društvenom smislu, spadaju u sublimiranu realnost našeg vremena. To je na primer bila slika Ernesta Če Gevare u malom selu Vladimirovac; to su bili šatori čehoslovačkih turista po zabaćčnim vojvodjanskim selima, zatim otpaci novina sa slikama bijafranske tragedije... Otkrilo se iznenada da je ova tema, koja je u svom nukleusu identična sa temom «Zlih duha» Fjodora Dostojevskog, direktni produkt ovog vremena. Za fabulu filma uzeo sam jednu informaciju iz poznatog beogradskog večernjeg lista «Politika ekspres.» Onda sam taj ogoljeni tematski nukleus (o tome kako je otac preuzeo na sebe krivicu za zločin sina) doveo u vezu sa nekim elementima iz konstrukcije «Zlih duha» i – napravio siže filma. Kad sam krenuo u realizaciju otkrile su se stvari koje apsolutno ulaze u konstrukciju filma; koje su apsolutni produkt ovog trenutka političke i društvene situacije. Postoji jedno nesvesno licemerje jugoslovenske kinematografije, naše društvo smatra da su društveno angažovani samo oni filmovi koji se bave, recimo, društvenim i etičkim situacijama naših direktora, urednika listova, političara, istaknutih starih boraca, svih onih koji su organizovani u vlasti društva. Ima filmova koji se bave političkom kombinatorikom opšteg tipa i čije su dileme sadržane da li radnik može da bude ptica ili ne, oni ostaju u domenu društvene frazeologije, u domenu sukoba ideoliških teza. Ja idem sasvim suprotnim putem, što se može videti u filmu Biće skoro propast sveta. Odlazim u oblast koja je na neki način i mera – struktura društva. Vraćam se na tlo! Ne razmišljam o nekekvim tezama. Za mene postoji samo go čovek u psihološkoj, moralnoj i socijalnoj situaciji kakva je danas. Otišao sam na selo sa uverenjem da je osnovni socijalni problam ovog društva tamo stacioniran. Preko polovine stanovnika ove zemlje živi na selu! Odlazeći, uputio sam se u oblast koju treba otkriti, da bi je se društvo setilo. Ali neću da kao Godar na primer, pravim pamflete, ili filmski esej na tu temu. Radim film koji ima svoju temu i poetska raspoloženja sa željom da napravim ono što je najvažnije – umetničko delo. Nesumnjivo je da svako umetničko delo ima izvesno socijalno dejstvo ali to ne treba preuveličavati jer samo je staljinističko shvatanje umetnosti i društva polazilo od pretpostavke da je izvanredno važno društveno dejstvo umetničkog dela i da ono bogznakako delotvorno utiče na svest ljudi i na izmenu sveta. Zbog takvih pretpostavki sovjetski tenkovi su se, verovatno, duže zadržali ispred zgrade udruženja pisaca u Pragu nego ispred zgrade generalštaba. Ali - to je zabluda! Umetnost samo jedna od čestica koje formiraju ljudsku svest. Stvar je sociologije da utvrdi koji su putevi tog uticaja i kakav je mehanizam tog formiranja. Moje polazno stanovište nije političko. Ono je poetsko! Političke implikacije koje proizilaze iz toga, stvar su projekcije umetničkog dela u sferu društva.

Ani ZiradoTo je nesumnjivo moj najteži film! I u struktualnom pogledu, i na čisto formalnom planu. Bilo je teško uskladiti sve te različite tokove svesti, svu tu polivalentnost raspoloženja, uz te probleme stila, nametnula su se i odrdjena pitanja rad sa glumcima...

Više nego u svim filmovima, ovde sam imao jasno izraženu skalu glumačkih suprotnosti. Na jednoj strani nalazi se poznata internacionalna zvezda Ani Žirardo, na drugoj – veliki broj naturščika. Trebalo je zvezdu i druge profesionalne, iskusne glumce što više približiti neposrednom životu. U isti mah «ljude iz neposrednog života» približiti glumačkoj transpoziciji njihovog vlastitog iskustva, u tome mi je veoma pomogla i činjenica da je «zvezda» iz mog filma, Ani Žirardo, istovremeno velika glumica.

Boro Drašković Film o Filmu

Izdanje Prometej film o filmu(razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja «Seoba» 1987 godine) Odlomak iz Ja sam ekran Ja nemam predrasuda. Samo pokazujem stvari kakve jesu. Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta je u mom radu najizrazitiji primer sudara dobra i zla; inerferncija pozitivnog i negativnog postojala je i ranije u mojim filmovima. Ako film ima neku dužnost, ona se sastoji u tome da bude savest svoga vremena. Ja sastavljam zapisnik. Ne sudim. Bio bih pravnik da sam hteo da sudim. Ja sam filmski režiser. Za umetnika jedini je način da voli život i ljude. Pošto volim ljude (u suprotnom se ne bih mogao baviti poezijom), sasvim je prirodno što me socijalna nejednakost i ekonomska beda duboko dotiču i inspirišu, ali ja im ne prilazim kao političar, već kao umetnik. Umetnička istina je važnija i dublja od političke, a u svakom slučaju trajnija… Umetnost je doduše, samo jedna činjenica koje formiraju ljudsku svest. ……. Nema laži u umetnosti. Umetnost zna samo istinu. Cilj umetnosti je istina. Mi nismo sudije, ni proroci, ni propagandisti.

Odlomak iz: Novi film Naslov je preuzet od jednog «bećarca», doslovno glasi: «Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta»… Lično mislim da je sa istorijske tačke gledišta Propast sveta moj najznačajniji film i to iz niza razloga; Najpre zato što se kroz njega prelomila sudbina mog reda, pa je ovaj film za mene najznačajniji, a s druge strane, taj film je označio početak «velikog obračuna». Početak velikog harakiria… I, najzad, treći razlog, to je film koji predstavlja neku vrstu novčanika iz koga su mnogi uzimali razne novčanice… Nijedan moj film nije toliko kopiran kao ovaj. I to do današnjeg dana.

«Čudna je sudbina tog filma» Film je skinut sa repertoara. Naravno, formalne zabrane filmova nije bilo, ali su filmovi onako «neformalno» završavali u bunkeru». 

Pogledi –SAŠA PETROVIĆ

Decembar 1990 POGLEDI: Vaše iskustvo sa cenzorima je bogato, zanimljivo i reprezentativno. Da li danas, posle toliko godina, znate ko je i zašto zabranio Vaš film «Biće skoro propast sveta»? PETROVIĆ: Postoji jedna priča za koju nemam dokaza. Ispričaću vam je, ali sa velikom dozom rezerve. Saznao sam, od trećeg lica, da je Brozov operater vrteo taj film sve dok Broz nije ustao i rekao: «Ovome ću Petroviću ja slomiti kičmu!» Zaŝto je to rekao ja pouzdano ne mogu da kažem, ali pretpostavljam, da je zato što sam glavnog junaka, koji drži sve konce u satanskoj igri u tom selu nazvao Joškom. Da li se sve zbilo baš tako nisam siguran ali fakta govore sledeće. Kad se taj film ’69. godine pojavio, zagrebačka šovinistićka štampa je poludela od besa. Neda Krampotić je napisala članak kojim je otpočela hajka na moj film i na mene kao njegovog autora. Čudna je sudbina tog filma; njega i danas «crnotalasovci» potekli iz amaterskih redova, ignorišu i ne priznaju ga svojim. Ne znam zašto – verovatno zato što ga je režirao jedan autor koji iza sebe ima internacionalni uspeh. Da bi priča o tom filmu bila jasnija moram da dodam da su sve do 1961 godine jugoslovenskom kinematografijom dominirali Hrvati i Slovenci. Posle šezdeset i prve, a naroćito od šezdeset i pete, težište se prebacilo u Beograd i to je za njih bila velika neprilika. Uspeh srpskog filma ih je neprijatno iznenadio i oborio tezu da je Srbija opančarska, seljaćka, necivilizovana. Sada je ta Srbija uspela da stvori kinematografiju svetskog ranga.

Snimanje« Biće skoro propast sveta »

Snimanje Biće skoro propast sveta

             
Od 1995 godine, glavna nagrada Festivala Autorskog Filma (FAF) u Beogradu nosi ime
Aleksandar Saša Petrović.