Nacionalistička raspoloženja

NIN – Milivoje Glišić u razgovoru sa Aleksandrom Petrovićem 11.novembra 1991.
… Godine 1971., sećamo se svi, u Hrvatskoj su komunistički političari – hrvatski, Savka Dapčević, Mika Tripalo i ostali, pa i današnji direktor televizije Antun Vrdoljak i čitava brda drugih ljudi, pretežno komunista, ustvari zahtevali preformaciju Jugoslavije, reorganizaciju političkog sistema Jugoslavije, zbog toga što je po njima Hrvatska bila zapostavljena i, u dve reči, tj. ukratko rečeno – eksploatisana, recimo od Srbije i ne znam koga još. Oni su to učinili na način na koji je apsolutno ukazivao da su hrvatski komunisti toga vremena potpuno ušli u kolosek ustaša i Ante Pavelića. Oni su podbadali tinejdžere po dalmatinskim gradovima da bacaju kola sa beogradskom registracijom u vodu i činili niz drugih varvarstava, i to je tačno ono sa čime je počela današnja nesreća u Jugoslaviji.
Ja sam u to vreme, da ispričam i taj događaj, vraćao se sa letovanja u Rovinju, sa Draganom, kolima i, razume se, kola su imala beogradsku registraciju. Na putu između Opatije i Rijeke jedan milicionerski “fića” sprečavao me je da ga preteknem time što bi, kad bih ja krenuo u levo da ga preteknem i on otišao ulevo i zagradio mi put. Kada sam ga docnije na širem putu ka Rijeci potpuno propisno pretekao, on je opet mene pretekao, isprečio se ispred mene i zaustavio me i zatražio mi legitimaciju. Ja sam mu pružio legitimaciju, on je stavio nju u džep i rekao: Dođite po tu legitimaciju popodne, od pet sati, u miliciju u Opatiji. Bila je strašna vrućina. Ja sam mu rekao: Pogledajte, pored mene sedi težak invalid, on ne može da bude dotle na ovom suncu, šta da radim sa njim. On je na to rekao: Vodite vi “ovo” u bolnicu. Onda se moja supruga iznervirala, izašla iz automobila i skočila i skinula im brisače. Jedan od njih dvojice je krenuo da se obračuna sa mojom suprugom, ja sam se suprotstavio i porvali smo se tamo na sred puta. Završilo se bez težih posledica.
On mi je naredio da ga pratim do riječke stanice milicije. U riječkoj stanici milicije inspektoru sam objasnio o čemu se radi. On nije ni reč progovorio. Kada se taj moj razgovor sa njim završio, on mi je pružio dokumenta i nije mi rekao ni doviđenja. Samo još da kažem, na silasku s’trećeg sprata riječke milicije, pored mene je išao taj milicioner i onako balkanski smo se lepo ispsovali.
To je jedan detalj, ali taj detalj pokazuje do koje mere taj iracionalni hrvatski nacionalizam je brutalan i varvarski. Vertikala od Jasenovca do bacanja beogradskih automobila u more i do namernog maltretiranja hendikepirane osobe, to je jedna ista vertikala. Razlike neke nema.

bice-skoro-propast-sveta