Sve moje ljubavi – slepi periskopi, Aleksandar Petrović
Izdanje Prometej
Odlomak iz knjige: U poseti Josipu Brozu
Te godine jugoslovenski film je nagrađen Grand Pri-jem u Kanu…
Nacija se uzbudila kao da smo osvojili prvenstvo sveta u fudbalu…
Preko cele naslovne strane France Soir-a objavljena je slika Olivere Vučo, a Figaro je obavestio svoje čitaoce da je jedan jugoslovenski film pomirio vladu i opoziciju.
Josip Broz Tito je voleo film (to me je, verovatno, spaslo od robije godine 1973!); skoro svake večeri je gledao po jedan film… Najčeće vestern… Posle projekcije Skupljača perja u pulskoj areni, najpre je u Puli priredio prijem, a samo dan-dva kasnije pozvao je grupu filmskih radnika da ga poseti na Vangi…
… “Pa, dobro, Petroviću… Za kol’ko ste novca taj svoj lepi film prodali Americi?” – zapitao je te večeri Broz.
“Za pedeset hiljada dolara, druže predsedniče” – odgovorio je Petrović.
“Malo…” zaključio je predsednik, a Petrović se, u sebi, sa predsednikom složio…
Broz se sasvim raskravio…
Nesumnjivo da je posedovao izvestan šarm…
Bio je i duhovit… Ne baš naročito… Alii, ipak…
A viski je ispijao bez prekida…
I odlično ga podnosio…
Uzrečica mu je bila «Boga mu…» – I uvek se posle «Boga mu…» kao pomalo čudio… – Odmah zatim izricao bi svoj sud, koji kao da je bio odgovor na ono – «Boga mu…»
I mi smo se oslobodili…
Bata je Broza zapitao šta je za njega najvrednije u Jugoslaviji…
Zamislio se… – «Boga mu…» – Oči su mu zasvatlele… – «Pa naša armija… Živojinoviću…»
Ja sam se nagnuo ka Vladi Popoviću: «Da li mogu da ispričam neki vic o Predsedniku?…» – «Slobodno, Petroviću…» – odgovorio mi je Popović… – «Kada je ovako raspoložen, Predsednik rado sluša viceve na svoj račun…»
… Ispričao sam onaj poznati vic: Josip Broz obilazi jednu fabriku za izradu brava… Zastaje kod jednog radnika – pita ga:
– «Koliko brava na dan ti izradiš?…»
Radnik odgovara:
– «Pa, dve do tri…»
– «Malo, ja bih više…»
– «Pa, razume se da biste vi više… Ja sam pravnik, a vi bravar…»
«He… he… he…» – nasmejao se Broz… – Zaigrao mu je na usnama onaj šarmantni, neobičan, osmeh – «Nije trebalo intelektualce u fabrike slati… Rekao sam ja to onim mojima…»
… Na završetku ovih zapisa sećam se mog razgovora sa Hajnrihom Belom (Heinrich Böll) o Josipu Brozu, godine 1977. … Evo šta mi je Bel tada rekao: «Sa Titom sam nasamo razgovarao samo jedanput… Na nekoj terasi… Imao sam utisak da se nalazimo u staklenoj bašti: sve je bilo ispunjeno cvećem… – Zamoli sam Tita da se puste na slobodu hrvatski pesnici i da se ne maltretiraju beogradski profesori…»
– «Kakav je utisak na vas ostavio?…» – zapitao sam Bela…
– «Veliki čovek…» – odgovorio je Bel.
Ja se ne slažem ni sa Krležom ni sa Belom… Ali ko sam ja!…
Samo… Iza mene stoje dokazi: masakr srpske omladine na Sremskom frontu, streljanja u Sloveniji, Goli otok, Zabela, Lepoglava… – Mrtvo truplo Jugoslavije… Desetine hiljada mrtvih u «prljavom ratu» (ne možeš ih smestiti u «kuću cveća»…)
I onda sa postavljao, i danas sebi postavljam, isto pitanje: «Ko je taj čovek?…»
A.P. Napomena: dijalozi su zabeleženi po sećanju.