Kad snimam film ja se prepuštam životu. – Trudim se da moje namere nikada ne idu ispred onoga što opažam i prema čemu stremi oko kamere i onoga što se u meni budi kao osećaj istinitog i realnog.
Svakom umetničkom kreacijom, umetnik kreira i svoju sudbinu, tu postoji neki fluid, mora da postoji neka snaga da bi delo bilo završeno.
A ipak, šta je taj rad na filmu, rad u umetnosti? Po meni je to potreba čoveka za dostizanje nečega što (‘ajde ne zovimo ga božanskim) predstavlja nešto nestvarno, neviđeno, zapravo to je jedan put saznanja. Specifičan put saznanja svakog od nas kojim čovek dopire do granica nepoznatog… Bog i misterija sigurno postoje… sigurno predstavljaju deo tog lavirinta…
… U momentima kad se javi aura, kad se to zadovoljstvo javi, čovek je potresen. Nema osećanje superiornosti, to je pre osećanje ljubavi… Kad je već tako, zašto bih radio drugi posao koji mi ne pričinjava takvo zadovoljstvo?!
… Sam čin stvaranja ne daje pravo na povlašćen položaj. To je sposobnost i veština da se izrazite.
Vjesnik u srijedu – Decembar 1967
Koji je osnovni motiv vašeg stvaralaštva, vaša koncepcija, program? Koja je vaša osnovna umjetnička preokupacija?
Znate, tih preokupacija ima previše da bi ih mogao definisati jednim pojmom. Za mene bi bilo i lakše kad bih to mogao.
Naime, naivno je shvatanje da bi, recimo, režiser stalno trebao praviti filmove istog tipa – sa stanovišta metode rada, tehničke orijentacije. Znate, jednostavno, i filmski umetnik se menja. Vi niste onaj čovek koji ste bili pre deset godina. Ako ljudi imaju pravo da promene partiju i da promene ženu i da promene mesto boravka, zašto ne bi smeli promeniti i tematsku oblast. Samo, koliko god se čovek menja, on ipak ostaje onaj isti čovek. E, sad: zavisi je li njegova ličnost ličnost ili… magma.
Razvoj filmske umetnosti
Vjesnik u srijedu – decembar 1967.
PETROVIĆ: … logičan razvoj filmske umetnosti, a i tržišni faktor diktiraju da se prave filmovi umetnički vredni i komercijalni u isto vreme, što je, uveravam vas, veoma težak posao. Mislim da je trenutno najvažnije da se u svetskoj kinematografiji i njenom stvaralaštvu razluči diletantski egzibicionizam od stvarne poetske avanture. Kad se stvari budu filtrirale, doći ćemo do kinematografije koja će artistički biti sve vrednija, a prihvatiti će je i sve veći broj publike.