TV emisija – mart 1994.
Ranko Munitić intervjuiše Aleksandra Petrovića
Odlomak:
Nije film samo profesija, kod mene. Pa i kod mnogih drugih, verovatno. Ali, ja sam, ipak, pre svega profesionalac. Ja se filmom bavim od svoje 18-te godine. Ja sam rešio da se bavim filmom u osmom razredu gimnazije. Čim sam maturirao ja sam otišao u Prag, položio ispit i upisao se na FAMU, u prvu generaciju studenata filmske režije na Praškoj filmskoj akademiji. Pa me odande oterala ona nesrećna rezolucija Informbiroa.
A ja sam se posle odmah zaposlio kao asistent i ja se nikakvim drugim poslom, ali, nikakvim drugim poslom profesionalno, ukoliko se izuzme pisanje, i to pisanje uglavnom o filmu, nisam bavio. Pisao sam jedno vreme malo o slikarstvu, i sad nešto malo neke političke pričice. Ali, uglavnom o filmu. Ja se samo bavim filmom i ja sam filmski profesionalac. Jedna od stvari koje mi mnogo smetaju, smetale su mi u Jugoslaviji, Srbiji, jeste to srozavanje profesionalnog statusa filmskih radnika. Ja mislim da je to počelo, pre svega, zbog nestrpljenja mladih ljudi koji su hteli da, i završivši Akademiju, počnu da prave filmove. I to se nastavlja. Ja moram da vam kažem da sam ja došao iz Čehoslovačke kada sam već imao punih 18 godina. Mogao sam, u krajnjoj liniji, da podignem dva prsta i da tražim neki kratki film. Godinu dana sam bio u, pored Lođa, najvećoj filmskoj školi, i to primljen na prijemnom ispitu, jedini od 30 kandidata. Pored mene je primljen još, kao snimatelj, Nenad Jovičić. Bez stipendije, uzgred budi rečeno. Nije mi palo napamet. Ja sam smatrao da je bavljenje umetnošću, neka vrsta svetiteljskog posla. Ja sam smatrao da ja, jednostavno, nemam prava da budem umetnik. Da nemam snage. Da to tako ne može. Ne može tek tako. Da moram da pokušam nešto drugo da napravim, da radim.
I onda sam 7 godina, do 1956., bio asistent režije. Ne, više. Osam godina. Asistent režije čak i na dokumentarnim filmovima. I tek posle toga sam debitovao, i to kao koautor, sa Vickom Rasporom, na prvom dokumentarnom filmu, Uz druga je drug a tek 1957. godine sam dobio da režiram Let nad močvarom. Znači, deset godina sam ja čekao da dobijem režiju kratkog filma. Do svoje 28-e godine. A filmom sam počeo intezivno da se bavim u 18-toj godini.
Studentski list 1981
PETROVIĆ: Ljudi se hvale da su napravili jeftin film, kakve će hononare da prime… Ja mislim da su to neumetnička ponašanja, jer za čoveka koji se stvarno bavi umetnošću materijalno pitanje dolazi u drugi plan.
S L: Možda u Jugoslaviji preovladava mišljenje da je film prije svega industrija.
PETROVIĆ: Znate šta: kada bi meni neko rekao: omogućiću ti do kraja života normalne prihode tako da možeš normalno da živiš, a omogućiću ti da praviš dva filma godišnje ili omogućiću ti da praviš film svake tri godine za honorar od, na primer, dvesta hiljada dolara, ja bih izabrao ono prvo. Izabrao bih mirne savesti jer to više volim. Novac je važan do onog trenutka dok vam osigurava egzistenciju. Preko toga on više nije važan. Važne su neke druge stvari. Kod umetnika kreacija, ljudski odnosi, erotika, ljbav prema deci… A šta je novac? To se ne može ni pojesti.
Profesionalni planovi
Pogledi – SAŠA PETROVIĆ decembar 1990.
POGLEDI: Vaš filmski opus jos nije završen?
PETROVIĆ: Ja ću da mislim o filmu i da radim na filmu dok budem mogao da mislim i dok budem mogao da radim. Imam više projekata, mada sam mnogo vremena proveo radeći na Seobama. Imam poziciju internacionalnog režisera, i u francuskoj kinematografiji imam mesto koje imam i u jugoslovenskoj. Ukoliko budem, kao što sam mnogo puta do sada bio, onemogućen da se u svojoj zemlji bavim filmskim poslom nastaviću u Francuskoj.