Skupljači perja

“Bože, ako mi podariš još jedan život posle smrti,

 dopusti da budem Ciganin.

 Dopusti da sam izaberem jedan od puteva:

Put radosti koji će od mene Načiniti srećnog čoveka,

ili put smrti u susret sa tobom.”

Aleksandar Petrović

To je prvi film koji tretira položaj Roma u društvu i otkriva njihov život. To je takođe prvi film u kojem Romi govore svojim jezikom. Većinu uloga su interpretirali  autentični Romi. To je njihov film. Aleksandar Petrović «slika» bogatom paletom njihov život (njegov prvi film u koloru) « Pred nama je jedna opora zemlja, Vojvodina, i u njoj opori i opojni ljudi Cigani. I mi smo odmah u vlasti te ekstatične, bujne i strastvene rapsodije u kojoj naporedo žive jedan Šagal i jedan Konjović, u kojoj se humor preobražava u dramu, drama u poeziju, poezija u neku ogromnu čežnju, i prkos i pobunu i izazov sudbini i ljudskoj predestiniranosti.» Mića Milošević, «Borba» 21.6.1967

Producent	Avala film, Beograd, 1967. god.
Scenario:	Aleksandar Petrović
Reditelj:	Aleksandar Petrović
Scenograf:	Veljko Despotović
Direktor fotografije:	Tomislav Pinter
Umetnički Direktor:	Nikola Rajić
Produkcija:	Veljko Despotović
Montaža:	Mirjana Mitić
Muzika:	“Rino” (Olivera Vučo) “Niška Banja” (Olivera Vučo) “Nu, Nu” (Olivera Vučo) “Đelem, Đelem” (Olivera Vučo)
Izbor muzike:	Aleksandar Petrović
Uloge:	Bekim Fehmiu, Olivera Vučo, Velimir Bata Živojinović, Gordana Jovanović, Mija Aleksić, Rahela Ferari, Severin Bijelić, Etelka Filipovski, Milorad Jovanović, Milivoje Đorđević

 

Foto galerija:

Foto Galerija

Press Book Avala Film za festival u Kanu 1967. god.

 

Video Galerija:

Pogledaj

 

Sinopsis:

Film je vrhunska poetska priča o Belom Bori (Bekim Fehmiu) skupljaču perja. Oženjen sa ženom starijom od njega, što nije redak običaj kod Cigana, često je odsutan od svoje trošne kuće pune bučne dece i neprekidne svađe. Na putu kojim ga vodi njegov posao, sreće lepu Cigančicu Tisu (Gordana Jovanović). Divlja lutalica koja izbegava svoj dom i svog grubog i agresivnog očuha Mirtu (Velimir Bata Zivojinović ). Bora i Mirta su rivali kako u poslu tako i kod Tise. Podelili su sela gde kupuju guščije perje i vode računa da poštuju dogovor. Obojica drže do Tise i Mirta rešava svoj problem što ženi Tisu za dvanaestogodišnjeg dečaka, nadajući se da će je tako zadržati za sebe. Tisa isteruje dečaka iz kuće. Bora, posle mnogih teškoća uspeva da pridobije Tisu. U manastiru ih pop Pavle (Mija Aleksić) venčava. Tisa živi neko vreme sa Borinom porodicom a Bora i dalje putuje svojim poslom. Ne našavši svoju sreću u novom životu, po savetu Borine žene, beži u Beograd. Nada se da će postati kafanska pevačica kao Lenče (Olivera Vučo), ali može da bira: ili da peva na ulici ili da se prostituiše. Razočarana i obeshrabrena vraća se Mirti. Bora odlazi kod Mirte i ubija ga. Telo baca u vodu pod led. Prošlo je nekoliko meseci, došlo je proleće. Smrt Ciganina nema velikog značaja. Bora je mogao mirno da provede zimu sa svojima. Ali led se istopio i Mirtin leš je pronađen. Vlast je povela istragu. Jednog dana, Bora napušta svoju kuću i nestaje u toj surovoj beskrajnoj ravnici koja je čak i lepa u svojoj grozoti.

Aleksandar Saša Petrović, Bekim Fehmiju I Olivera Vučo snimaju “Skupljače perja” (1967) 

Yugopapir PDF

Nagrade i festivali:

Virna Lizi predaje nagradu Aleksandru Petroviću

Festival l’Europe autour de l’Europe

Nominacija za nagradu Oskar

• Auch Festival du film, Francuska – april 2018
• Festival Culture(s) métissée Alençon, Francuska – februar 2018
• Arras Film Festival, Francuska – Novembar 2017 – Classiques Restaurés
• Grand Lyon Film Festival Lumière – Lion Francuska – 2017 Ressorties
• Festival Lumiere Lion (Grand Lyon Film Festival), oktobar 2017. Ressorties
• 46 SOFEST, Festival u Sopotu, Juli 2017.
• 70. Filmski Festival u Kanu, Cannes Classics, 17-28 maj 2017.
• Fest Medjunarodni filmski festival – Fest klasik Beograd25.02-05.05.2017.
• 55ème rencontre de cinéma de Pézenas Francuska, februar 2017.
• Nottingham Contemporary Museum: Yugoslav Black wave in the 60s and 70s Engleska, februar 2016.
• Festival Cinépause, Donzy Francuska 2016.
• Revija filma Koviljaca (Banja Koviljača), 2015.
• Imagineria International Film Festival Madrid 2014.
• 36e Festival filma Douarnenez Francuska, 23/31 avgust 2013.
• Festival Résistances de Foix en Ariège Francuska, 5-13 jul 2013.
• MuCEM Marseille (Mersej Francuska) – 2013.
• Festival l’Europe autour de l’Europe, Paris – mart 2013.
• 5ème festival de cinéma européen des Arcs (Festival evropskog filma) Ark Francuska – 2013.
• Vague noire – Les enfants terribles du cinéma yougoslave – Université de Genève (Crni talas – Užasna deca jugoslovenskog filma – Ženevski univerzitet) 2012.
• Cinémathèque française Paris 2012 (Francuska Kinoteka Pariz).
• Festival l’Europe autour de l’Europe, Paris – mart 2011.
• Colloque Tziganes, Nomades- un malentendu européen Paris, 6-9 octobar 2011.
• Forum des images (Un état du monde et ….du cinéma) Paris, 2011.
• nternacionalni Filmski Festival Cinema City, Novi Sad, 2009. – Omaž domaćem autoru Aleksandru Saši Petroviću
• Festival l’Europe autour de l’Europe Normandie Evreux- Festival Evropa oko Evrope Normandija Evre – mart 2007.
• Festival Bretagne et Cinèma, Douarnenez (Bretanja i film, Duarnenez) – 2006.
• IV Festival de La Roulotte, Chambéry (Festival Čerge, Šamberi, Francuska) – 27.1 – 10.2.2006
• Festival l’Europe autour de l’Europe
• XII Festival filmova i muzike sveta u Ženevi, oktobar 1996.
• IV Filmski Festival u New Yorsveta u Ženevi, oktobar 1996.
• IV Internacionalni festival avanturističkih knjiga i putovanja u Saint Malo-u, (Festival international du livre et du film Etonnants Voyageurs à Saint Malo), 20. – 23.05.1993.
• Festival dokumentarnih filmova u Renu (Rennes Francuska), 17. – 22.11.1992. (Poseban program).
• V Festival filma i kulture Mediterana (u okviru koga je prikazana retrospektiva jugoslovenskog filma), Bastia – Korzika, 21 – 28.10.1989.
• Centre Georges Pompidou, Paris, Le Cinéma yougoslave (Jugoslovenski film), 1986.
• Festival – Film i ljudska prava, Čikago 1980.
• Letnji festival u Martinjiu, juli 1969.
• Festival festivala u San Francisku, 1967.
• Filmski festival u San Dijegu, novembar 1967.
• Internacionalni filmski festival u Montrealu, 04 – 18.08.1967.
• IV Filmski Festival u New York-u, septembar 1967.
• Nagrada čehoslovačke filmske kritike za najbolji film godine, 1969.
  Nominacija « Hollywood Foreign Press Association » za najbolji strani film, 1968.
• U konkurenciji za nagradu – Zlatni Globus (Golden Globe dodeljuje udruženje kritičara i stranih novinara) u užem izboru – Holivud, februar 1969.
• Plaketa  finskog  Udruženja  filmskih  umetnika, producenata i kritičara AURA za strani film u 1968. godini.
• Nominacija za nagradu Oskar 1968. Oskar za najbolji film na stranom jeziku za 1967. godinu
• X Internacionalni festival festivala u Akapulku, 14 do 26.11.1967. Kabeca de Palenka
• XX Filmski festival u Kanu, 1967:  FIPRESCI – nagrada međunarodne filmske kritike
• XX Filmski festival u Kanu, 1967: Nominacija za režiju
• XX Filmski festival u Kanu, 1967: Specijalna Velika nagrada glavnog žirija
• XIV Filmski festival u Puli, 1967: Zlatna arena za režiju
• XIV Filmski festival u Puli, 1967: Velika Zlatna arena za najbolji film godine
• Nagrada čehoslovačke filmske kritike za najbolji film godine, 1969.

U anketi sprovedenoj 1979. godine od strane Instituta za film među jugoslovenskim filmskim umetnicima i kritičarima, najboljim filmom u istoriji jugoslovenske kinematografije proglašen je film Aleksandra Petrovića  Skupljači perja.

 

 

Kritike:

… A baš ta ljudska, spontana poezija kojom Petrović govori o tim svjedocima ovog vremena – sadrži u sebi jasno opredeljenje, humano, humanističko, pjesniko – pa i idejno, ako hoćete… Očito snimati film o Ciganima ne znači napraviti ciganski film: u tom slučaju, svaki film o crncima bio bi izrazito mračan film… – Ranko Munitić «Film-novosti» 31/5/1967.

… To je moderan film i formom, ne samo senzibilitetom. Time što sliku, njenu kompoziciju i dramatiku uslovljava strast, osećajni svet junaka, to se tako spontano i vilovito, odvija i sama radnja. Dramaturgiju ne oblikuje nikakva apriorna shema ili pretpostavka o pravilu toka osećanja ličnosti, nego samo osećanje. – Milutin Čolić, «NIN» 21/5/1967.

… Režija nas odmah uvodi u samo srdište događaja, stvarnom i neposrednom slikom života iznenađujuće žestine i poetske snage kroz baladu izatkanu od ljubavi i ljubomore, bola i sudbinske prdodređenosti, u kojoj autentična dokumentarna faktura biva oplemenjena izuzetnom osećajnošću i poetskim doživljajem teme… – Bogdan Kalafatović – «Književne novine» 8/7/1967.

… Još pre što i poslednja slika iščezne sa ekrana, mi ćemo osetiti i shvatiti da su svi ti Petrovićevi junaci u biti svojoj bili i ljudi, sa svim svojim manama i vrlinama, i da je ta sreća i nesreća, koje su morali da iskuse, sreća i nesreća sviju nas. A to opet u krajnjoj liniji može samo da znči da je pobeda Skupljača perja bila ujedno i ljudska pobeda slobode i poezije. – Mića Mološević «Borba» 21/6/1967.

… Tragovi su ga odveli u vojvodjanska ciganska naselja, stvaralačka intuicija ga je poučila originalnom verodostojnom postupku… Umetanjem detalja sa starih fresko-slikarija ne samo da će na licu mesta, u samom delu, biti proverljiva visoka vrednost primenjene kolor-tehnike nego će se i motivskom koincidencijom, u slobodnoj asocijaciji, svkodnevno dešavanje u ciganskom životu ukazati u dostojanstvenoj vremenskoj projekciji… – Velimir Stojanović «Odjek» 15/9/1967.

Na kanskom festivalu film Sreo sam i srećne cigane (naslov preuzet iz pesme koja prati film) se naprosto nametnuo svojim vrednostima!

«Strana štampa sa vodećim kritičarima jednoglasno je zapazila – elementarno osećanje sveta i potvrdila opšta ubeđenja da je reč o izuzetnom umetničkom ostvarenju koje sublimira sve težnje savremenog filma. To je bio najveći uspeh jednog jugoslovenskog filma na ovom svetskom festivalu… Širli Mak Lejn (Shirley McLaine) u to vreme izuzetno popularna američka glumica i član žirija  izrazila je uprkos embargu i pre objavljivanja zvaničnih nagrada: «Vaš film me je fascinirao. Cigani predstavljaju jedan zaseban svet koji ima svoje određene etičke strane, koji se ponaša sasvim drugačije od takozvanog civilizovanog sveta, i takvi Cigani su u ovom filmu prikazani autentično. Iako ne možemo da se identifikujemo sa njima, iako su oni veoma daleko, mi se veoma prisno osećamo i primamo njihova raspoloženja, težnje i simbole. » Odlomak iz knjige Let nad močvarom  Aleksandar Petrović svojim životom, delom i filmovima – Petar Volk – Institut za film, Prometej.

Mnogi novinari su u Aleksandru Petroviću videli apsolutnog pobednika.

Pier Ažam (Pierre Ajame) iz lista « Les nouvelles litteraires » piše « Film Aleksandra Petrovića Sreo sam i srećne Cigane – to je lepota Remboovih stihova, konvulzivna i nezamisliva. To je lepota munje, lepota groma, žarkog Sunca, lepota frenetičnog življenja. To je autentičnost, to je istina, to su ličnosti pune strasti koje se smeju kao da puca staklo. To je lepota jednog sna odsanjanog glasno. To je blaga i strašna ludost, čarobna lepota ovog filma jeste lepota naše umetnosti i naše strasti. »

Džin Moskovic (Gene Moskowitz), kritičar uglednog lista «Variety», i jedan od najboljih poznavalaca jugoslovenskog filma, napisao je : »Film Skupljači perja  je bogata priča, satkana od života, koja publici ostavlja slobodu da sama zaključuje. Nema u tom filmu ni poruke, ni preterivanja sa folklorom i etčkim problemima. Borba u perju, ciganske pesme, venčanje, svakodnevni život, brige i sloboda zbog koje se sve zaboravlja.»

Mišel Obrijan (Michel Aubriant) je u «Le nouveau Candide» da su Skupljači perja  veliki i lep film. Poetičan, melanholičan, topao, nežan, snažan, duhovit i gorak. Tačan u tonu i detaljima, veličanstveno istinit. Petrović je razumeo dušu Cigana.»

«Film Skuplači perja je eksplozija mladosti, ljubavi, životne radosti. Petrovićevo remek-delo je odavanje najlepše počasti slobodi i ličnosti.» – Anri Šapie (Henri Chapier) «Le Combat»

«Jugoslovenski film Aleksandra Petrovića  Skupljači perja  neverovatan je film sa ličnostima koje poseduju originalnu snagu i moć izražavanja koja se retko vidja na filmu.» Gunter Menten (Gunther Menten) u «Libercher Nachrichten»

Aleksandar Petrović o filmu Skupljači perja:

U razgovoru sa Dragoslavom Adamovićem, urednikom i uglednim kritičarem « Politike », 15.-og maja 1967

«Ja film vidim i doživlljavam kao naročitu logiku nemira; U tom krugu nalazi se možda i definicija filma Sreo sam čak i srćne Cigane. Hteo sam da napravim realističan fantazmagoričan i opor film, film u kome granice između dobra i zla, između stvarnog i nestvarnog, ljubavi i mržnje skoro ne bi postojale. Kada praviš film najvažnije od svega je da umeš da posmatraš bez predubeđenja pravo, mnogostrano lice stvari i ljudi. Činjenica da se radnja moga filma odigrava u ravnici od izuzetnog je značaja. Od ne manjeg značaja je i jesen, pozna, kad sve tone i nestaje. Na taj način ovo delo se u izvesnom smislu na jedan moj raniji dokumentarni film koji se zvao Putevi koji je takođe snimljen u jesen u ravnici. Sreo sam čak i srćne Cigane kao delo nemaju zatvorenu perspektivu. Imaju kraj, ali se taj kraj, mislim, nastavlja. Ovde se sve vrti kao jedno kolo ljubavi. Ali to nije prava ljubav – samo jedan odnos koji je nastao na ivici lutanja i trajanja. Ovo je, dakle, sve drugo nego ljubavni film. A život tih ljudi izuzetno je zanimljiv i čudan. On u sebi ovaploćuje mnoge od nemira sa kojima se svi borimo, samo dok ih mi u većini slučajeva doživljavamo na jedan, rekao bih, više meditativan način, zarobljavajući ih svim mogućim cenzurama, psihološkim i društvenim,oni te svoje i naše nemire spuštaju na nivo života, pa ono što mi mislimo oni žive i ostvaruju.»

Aleksandar Petrović je dodao: «Privukao me je njihov odnos prema životu, Cigani su u večnom nemiru, večito u pokretu, stalno u traženju nečega. Nisam pretendovao da ulazim u etnografske podatke o njima, moju pažnju privukli su njihova vitalnost, dar za muziku, osećajnost, žudnja za lepotom i punim životom i, posebno, njihovo izvanredno razvijeno osećanje za poetsko doživljavanje svega što ih okružuje. Nisam ni pokušavao da budem ekstravagantan, a još manje egzotičan. Svet koji sam naslikao deo je našeg sveta, ako ga ne znamo dobro, ako ga ne primaćujemo, krivica svakako nije do tog sveta. Posebno naglašavam, bez obzira na ambijent, u preživljavanjima mojih junaka ima mnogo grčeva koji ne mimoilaze nikog od nas.»

Odlomak iz intervjua Vjesnik u srijedu (Zagreb) 31/12/67

Ovo sada nemojte shvatiti kao napad: slušao sam u krugovima ljudi bliskih filmu da su vaši filmovi siromašni dramaturgijom. Prije nego što je odgovorio, učinio mi se poput vojskovođe koji ne organizira trupe i vrši munjevitu smotru snaga. Rezultat – odgovor je bio mnogo sabraniji:

Meni je teško odgovoriti na opaske jedne grupe kritičara, jer su moji filmovi upućeni celom svetu. Što se “Perjara” tiče, u svetu manje-više nema ozbiljnog lista koji nije nešto o njima doneo. A primedba koju navodite… – ja je prvi put čujem. Hm… Mogu da kažem da mi je ta zamerka dobro došla! Imao sam prilike slušati komentare o tome da je moj film prekomercijalan. Sad pitam ja vas: kako te dve zamerke da se usklade? Ko se iole bavi filmom, svestan je da je jedan od osnovnih faktora za popularnost filma precizna, jasno iscrtana dramaturgija, ono što se zove dramaturgijom holivudskog tipa. Takve dramaturgije kod mene nema i za mene najdragoceniji uspeh “Perjara” jeste u tome što je taj uspeh postignut van kanona i van šema komercijalnog filma. Postoji u mojem filmu, znate, jedna drukčija dramaturgija, dramaturgija na poetskom planu, dramaturgija poetske organizacije ideje.

A što mislite, kad vam zamjeraju da ste “Sakupljačima perja” više pogodili ukus francuske nego jugoslovenske publike?

Znate, nakon Pulskog festivala postojalo je mšljenje: da vidimo kad taj film dođe u Zagreb, u jedan drugačji mentalitet, hoće li tada uspeti? Meni je posebno drago što je film uspeo i u Zagrebu, što se osetilo da je naš mentalitet zajednički i da ovakva mišljenja po strani… Znate, ovo možda nema mnogo veze s onim što sam govorio do sad, ali mi pada na pamet: iza mnogih sitnonacionalističkih ispada u našoj kulturi ne krije se ništa drugo nego goli karijerizam. Uzmite najvećeg srpskog nacionalistu i ponudite mu da bude šef neke ugledne institucije u Zagrebu. Zaboraviće u tren oka svoj nacionalizam i poleteće glavačke. I obrnuto… No, vratimo se filmu.

Jeste li ikad stajali pred kinom i slušali šta ljudi govore o vašim filmovima?

Jesam i mogu vam reći da je to za mene najveća kritika, što se tiče Perjara.

Znate li što o tom filmu misle cigani?

Upravo to hoću reći! Drugi-treći dan projekcije u beogradskom bioskopu Slavija posle završetka video sam kako iz dvorane izlazi grupica mladića ciganske narodnosti. Budući da su bili Cigani i da su bili mladi, a do njihovog mišljenja bilo mi je zbog oba ova razloga stalo –upitao sam ih: Momci, vredili ovo gledati? Odgovorili su: Dobar je, dobar. Zaslužio je nagrade.

Sad mi je palo na pamet: ako je bilo gnjeva kod izvjesnog dijela kritike i publike onda je to možda i zbog psovki kojima “Perjari” obiluje od početka do kraja. Čistunce ste izbacili iz ležišta. Zar mislite da su oni mogli proveriti stotinjak rečenica poput one: Tko? Ja te za…o? Za…o te tvoj otac kad te napravio, J…o mu ja mater! To naravno ide uz našu publiku, jer se na strani jezik ne da prevesti.

To je možda šteta! Poznato je da se sa našim bogatstvom u tom pogledu može malo ko meriti. Da se to može prevesti, film bi za stranu publiku bio još autentičniji.

Aleksandar Petrović o Ciganima: 

Sve moje ljubavi slepi periskopi – Aleksandar Petrović

– Izdanje Prometej

Odlomci iz knjige: 

Život cigana u zemljama bivše Jugoslavije

Zašto volim Cigane? Zašto sam im pošao u susret? Od kada pamtim, osećao sam samilost prema malim «invalidima», koji su prosjačili po ulicama Beograda. Bili su prljavi, obučeni u dronjke… Osećao sam samilost prema mladim Cigankama koje su, čućeći na asfaltu sa novoroenčetom u naručju, pružale ruku za milostinju. Ta samilost je bila duboko ukorenjena u meni i vremenom je postajala sve snažnija. Danas je beda u Srbiji veća nego ikada: 30% Srba nalazi se na ivici gladi. Zbog nedostatka lekova, u duševnim bolnicama bolesnike vezuju, a smrt od neuhranjenosti je česta. Ali, srpski Cigani su najbedniji među bednima. Ciganska deca su već sa četiri ili pet godina izbačena na ulice. Peru prozore na automobilima koji stoje pred crvenim svetlom. Za tu uslugu dobijaju po neki dinar. Uprkos tome, spremni su na smeh i šalu…

U dnu krupnih crnih očiju ove dece vetra i bede, pokušavam da čitam tajnu njihovog porekla. Niko nezna odakle su došli Cigani, ali oni jesu narod u pravom smislu te reči. Njima me je približilo njihovo nepresušno osećanje za slobodu i muziku. Poželeo sam da napravim film o narodu Roma… Tako je nastao film Skupljači perja koji se u Francuskoj zove Sreo sam čak i srećne Cigane.

… Cigani kreče u belo unutrašnjost svojih kućica. Srbi vole da dekorišu unutrašnje zidove svojih kuća. Ali su zato fasade ciganskih kuća ukrašene živim bojama i crtežima punim mašte. Te kućice kao da su izašle iz bajke… Život koji se u njima vodi nema ničeg romantičnog.

… Ciganska mitologija, koja se iz veka u vek usmeno prenosi, veoma je bogata simbolikom, a ciganska poezija je poezija fantastike, sirealistička kao što su sirealistički snovi.

… U Baĉkoj, na obali Dunava, nalazi se selo Deronje. Deo stanovnika su Srbi, ostali Cigani. Nema nijedne porodice Cigana u Deronjama čiji bar jedan član nije u nekom ciganskom orkestru. Tako su dva čuvena virtouza, violinista Toša i kontrabasista Đoka, iz Deronja. Đoka je u Deronjama imao tako malu kuću da se i sada pitam kako je mogao da u toj kućici smesti i svoj kontrabas… Đoka je tragično umro pre desetak godina. Legao pijan na železničke šine, zajedno sa svojim kontrabasom. Voz je prošao i smrskao i Đoku i njegov kontrabas (fotografija ispod).

U Srbiji postoje čitave porodice Cigana muzičara. Jedna od najpoznatijih je porodica Lakatoš čija jedna grana živi u Mađarskoj, a druga u Srbiji. Susreo sam Mikajla Lakatoša u seocetu izgubljenom na severu Srbije. Pevao je tada jednu od svojih pesama, Đelem, Đelem. Ta pesma koju je otkrio moj film Skupljači perja, postala je kasnije, himna ciganskog naroda:

« Lutao sam drumovima bez kraja,

Sreo sam čak i srećne Cigane,

Oj Cigani, oj ljudi… »

Na ciganskom jeziku, reč Rom znači Ciganin, a istovrameno znači i Čovek. Svako ko nije Ciganin zove se «gadžo», to jest stranac.

Ljubav prema slobodi

Manje vezani od drugih ljudi za lične interese, ili, ako hoćete, manje «racionalni», jer preziru da razmišljaju o dugoročnijim posledicama svojih postupaka, meni se čini da su Cigani osetljiviji nego ostali ljudi na lepotu i patnje sveta i da su, viśe nego mi ostali, predodređeni za nesreću, jer lakše podležu zovu zla – ako se to tako zove – koje svako od nas nosi u sebi.

Oni su za mene najtanstveniji narod u istoriji, neuhvatljivi kao vetar, tajanstveni kao vatra i voda. Oni su vrači sposobni da rekreiraju svet u kristalnoj kugli.

Postoji u životu jedna fundamentalna kontradikcija: smisao čovečanstva nalazi se u slobodi; međutim čovek ne može biti slobodan… Moji Skupljači perja su zato skupljači imaginarnih sloboda u jednom neslobodnom svetu koji ne vredi ni optuživati ni braniti… Napravio sam film o ljudskoj slobodi… Pokušao sam pokazati veze između slobode i poezije.

Izgubili smo Boga i nalazimo se u praznini, izvrnute glave… A.P.

Anegdote:

Dodeljivanje Oskara

Film Skupljači perja je bio nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku za 1967. godinu.

Prilikom svečane ceremonije dodele Oskara u Holivudu 10og aprila 1968 godine, Sašu su smestili da sedi za stolom sa predsednikom Filmske Akademije Gregori Pekom (Gegorry Peck) i njegovom suprugom. U trenutku dodele Oskara za najbolji film na stranom jeziku, čulo se ime Aleksandar Petrović. Ustao je, i krenuo ka estradi. Mđutim, odmah zatim Saša je čuo da je Oskar dodeljen filmu Strogo kontrolisani vozovi Jirži Mencla iz Čehoslovačke koji ustaje sa drugog stola. U sali nastaje zbunjenost praćena izvinjenjem. Oskara je dobio Jirži Mencel. Amerika je pokazala da podržava čehoslovačku politiku u pokušaju ostvarenja izvesnih sloboda. Gregori Pek je Saši objasnio da je lista pobednika bila odavno rešena, da je Saša imao najviše glasova ali, «ali je strana politika Americi važnija od filma.»

Film Skupljači perja je bio selekcioniran za kanski filmski festival. Oko nagrade koju je dobio film, bilo je mnogo priča. Najpopularnija je da je Ratko Dažević (Direktor Avala filma – producent filma Skupljači perja) pre dodeljivanja nagrade, prodao film Karlu Pontiju kako bi ovaj obezbedio Zlatnu Palmu Antonionijevom filmu Blow-Up, čiji je on bio producent. Medjutim prica je bila malo drukcija. Klod Lelus je posle skoro pedeset godina otkrio istinu oko dodeljivanja Zlatne Palme.

Zabrinutost za očuvanje filmskog stvaralaštva Aleksandra Petrovića

Celokupno filmsko stvaralaštvo Aleksandra Petrovića ne odgovara više nikakvim standardima prikazivanja na filmskom ekranu. Kopije su u alarmantnom stanju propadanja i kao takve se ne mogu iznajmljivati za prikazivanje. To je odgovor koji dobijaju strani distributri i organizatori festivala od kinoteke, koja poseduje sve filmove Aleksandra Petrovića, i sumnjajući u verodostojnost istog, mole porodicu Aleksandra Petrovića da im pomogne. Kinoteka je pre izvesnog vremena krenula sa obnavljanjem svih filmova nacionalne produkcije koje poseduje, ali nažalost, “po azbučnom redu prezimena režisera”. To je odgovor koji je dobila sestra Aleksandra Petrovića kada je postavila pitanje obnove bratovljevih filmova (tada je bilo aktuelno ime Soje Jovanović). Od tada je kinoteka, verovatno, radila ubrzano, ili je , promenila politiku obnavljanja filmova jer su Skupljači perja obnovljeni i kao takvi prikazani u kinoteci, 29og maja 2012 godine, na specijalnoj prestavi u znak «Sećanja na triumf Skupljača perja u Kanu 1967 godine.»

Nažalost, ni posle godinu od dana obnove filma, film se ne može prikazivati u inostranstvu jer tu jedinu kopiju treba umnožiti i ubaciti titlove na stranom jeziku śto zahteva velike troškove. Zainteresovani sinefili će i dalje gledati na youtubu loše kopirane inserte filma.

Sestra Saše Petrovića: Moj brat je pitao Tita da pomogne Ciganima   (PDF)

Radmila Petrović Čvorić, sestra Aleksandre Saše Petrovića, govorila je u intervjuu za zvanični sajt Kanskog festivala o značaju filma, Titovim reakcijama i posvećenosti svoga brata.

“Skupljači perja” bio je prvi film koji je prikazao Rome u njihovom okruženju, na njihovom jeziku, sa naturščicima.

– Film je učinio dve važne stvari za Rome: pesma “Đelem đelem” postala je njihova međunarodna himna, a drugo, nakon projekcije u Parizu, u prisustvu predstavnika Roma i vladinih zvaničnika, otvorena je debata o statusu ove manjine. To je dovelo do zvaničnog dopisa francuske vlade iz 1967. u kojem je iskazano da je neophodno da se nomadskoj deci obezbedi školovanje – rekla je Radmila Petrović Čavić koja živi u Francuskoj.

“Skupljači perja” osvojili su Gran pri u Kanu, Zlatnu arenu na Pulskom festivalu, bili u najužem izboru za Oskara i za Zlatni globus za najbolji strani film… Tito je bio oduševljen tolikim pozitivnim komentarima o Jugoslaviji zbog uspeha filma.

Radmila je prepričala jednu anegdotu koju joj je brat preneo nakon posete Titu:

– Kaže meni Aleksandar: “Posle uspeha filma u Kanu i Puli Tito nas je pozvao u svoj letnjikovac na Brionima. On je voleo da gleda film skoro svako veče, naročito vesterne, što je paradoksalno za komuniste. Dopao mu se i moj film. Proveo nas je po imanju, delovao je kao neki bogati vlasnik plantaže iz Južne Amerike. Tu sam napravio brljotinu. Bio je raspoložen i opušten posle nekoliko čaša viskija pa sam pomislio da bi bio dobar trenutak da ga pitam nešto što mi se dugo motalo po glavi: “Druže predsedniče, da li bismo mogli da uradimo nešto za naše cigane?” Tito je odgovorio: “A kako ste to zamislili, Petroviću?” Nakon toga je usledila teška tišina i odjednom je postalo veoma hladno iako je bilo leto”.

Radmila ističe da je karijera njenog brata bila strogo definisana politikom i komunizmom.

– Govorio je: “Umetnička istina je važnija i dublja od političke istine. U svakom slučaju je održivija”. Trauma nacističke okupacije, bombardovanje Beograda i egzodus bili su inspiracija za skoro svaki njegov film. On nije bio jedini posvećeni autor u Jugoslaviji šezdestih i sedamdesetih, ali je bio naročito osetljiv i imao je dar za posmatranje koji je koristio da društvo prikaže takvim kakvo jeste, što nije bilo po volji Titovom režimu. Dva njegova filma su bila zabranjena u Jugoslaviji godinama i 18 godina mu nije bilo dozvoljeno da tamo snima.