BORO DRAŠKOVIĆ: Zabeležimo slučaj sa Volandovom crnom mačkom u Moskvi.
PETROVIĆ: A to već nije sujeverje, to je već stvarnost. 1972. godine, negde pre snimanja Majstora i Margarite, obišao sam Novodevičansko groblje, staro, pravoslavno groblje, posetio sam naravno, i grob Bulgakova. Pre godinu dana bio sam, ponovo tamo i želeo sam da taj grob pokažem Branki. Međutim, žena-vodič je tvrdila da na groblju nije taj grob. Bio sam uporan obišli smo celo groblje i u jednom trenutku kod nekog zida pojavila se ogromna crna mačka. Pošao sam joj u susret, ona je prošla iza zida i skrenula desno. Potrčao sam za njom, no crna mačka je odjednom iščezla. Tražeći je, naišao sam na grob Gogolja. Vratili smo se u hotel promrzli i ispričali drugoj ženi-vodiču koja se nasmejala i rekla: «Naravno da ga niste pronašli iako je tamo, zatrpao ga je sneg (bila je zima), a piščev spomenik je mali». Onda još jedna simultanost. Molim vas, to je čista serija. Napravio sam film po Bulgakovu, Majstor i Margarita, o proganjanju jednog pisca. Kad se završio film, nastaje famozna 1972. godina, proganjanje u kulturi i taj film doživljava sudbinu pisca – nastavlja se serija proganjanja glavnog junaka filma, mene. Kao da se ispunilo: tražio si đavola.»
…Ja recimo znam kad ću imati teškoće u životu. Predosećam ih, prosto ih anticipiram.»
