Pred kraj života Aleksandar Petrović je često citirao svog prijatelja, glumca Boru Todorovića:
Znate, moj prijatelj, glumac Bora Todorović, imao je običaj da kaže: Ja ujutru, kada se probudim, pa kada stanem pred ogledalo, pitam se šta da radim, da li da se obrijem ili da se ubijem.
Možda će ovo da zvuči malo gromopucateljno, patetično, ali ja, stalno, svakoga jutra, a pošto se ne brijem svakoga jutra nego malo ređe, ne postavljam onaj prvi deo pitanja, skoro uopšte, ali drugi deo pitanja postavljam ovako: A zašto se ja ne ubijem? I eto, to tako traje. Nisam to ja sam koji takvo pitanje sebi postavlja. Mnogi ljudi to pitanje sebi postavljaju. I jedan od razloga, osnovnih, a tu ćemo sada doći do nove dimenzije moga filma, i filmova, jeste ljubav prema bližnjemu. Znate, bez vere u iracionalno, bez Boga, svi bi smo bili Kirilov, onaj inženjer kod Dostojevskog, u Zlim dusima, koji se sprema da se ubije da ga pronađu u ormanu. I kao što Satana u Majstoru i Margariti kaže: Ljudi, kao ljudi, novac obožavaju, a milosrđe se ipak javi u njihovim srcima, tako ja, imajući u vidu tu činjenicu, i sutra ću se ponovo pojaviti u ogledalu.
Mnogi ljudi postavljaju sebi pitanje, pa čak i ja «A zašto se ja ne ubijem?». Ali onda vas obuzme rad i potom dođu čak i trenuci male sreće.