(LE MAÎTRE ET MARGUERITE)
«Svaka vlast je nasilje nad ljudima»
Mihail Bulgakov
| Producent: | Dunav film, Beograd, 1972. god. Euro International Film S.p.A.Rome |
| Scenario: | po romanu Mihail Bulgakov. Aleksandar Petrović u saradnji sa Barbara Alberti, Amedeo Pagani |
| Reditelj: | Aleksandar Petrović |
| Asistent-režije: | Vladimir Basara, Nikola Lorencin |
| Scenograf: | Vlastimir Gavrik |
| Snimatelj: | Nikola Majdak |
| Direktor fotografije: | Roberto Gerardi |
| Kostimi: | Divna Jovanović |
| Specijalni efekti: | Dušan Vukotić |
| Umetnićki Direktor: | Nikola Rajić |
| Produkcija: | Arigo Colombo |
| Montaža: | Mihailo Ilić |
| Muzička tema: | Ennio Morricone |
| Izbor muzike: | Aleksandar Petrović |
| Muzika: | Blagoslavi Vladiko Muško stradanje (ruska narodna pesma) Ruski tango (P. Leščenko) |
| Uloge: | Ugo Tognazzi,Mimsy Farmer, Alain Cuny, Velimir Bata Živojinović, Pavle Vujisić, Fabijan Šovagović, Ljuba Tadić, Taško Načić, Danilo Bata Stojković, Fahro Konjhodzić, Zlatko Madunić, Radomir Reljić, Janez Vrhovec, Branka Veselinović, Eugen Verber, Šandor Medve, Vasa Pantelić, Aleksandar Đurić, Anela Gojkov, Eva Ras, Branislav Jerenić Branko Pleša |
Foto Galerija:
Više fotografija
Uzeto iz press booka:
Reklamni plakat pred premijeru filma u Beogradu
«FILM KOME SE NAJVIŠE APLADUIRALO I O KOME SE NAJVIŠE GOVORILO NA VENECIJANSKOM FESTIVALU 1972. g.»
 |
 |
 Alen Kini (Alain Cuny) |
Đavo u Moskvi…«Neki mogu da veruju da Đavo postoji, drugi, ako hoće, mogu da izjave da smo ga Maestro, Bulgakov i ja samo sanjali. Ne znam šta bi Maestro i Bulgakov na to rekli, jer oboje više nisu živi, ali ja sam pre sklon da verujem da on postoji, nego da ne postoji.» A.P. |
Sinopsis:
“Mefisto dobrotvor”
Radnja se dešava u Moskvi dvadesetih godina dvadesetog veka. Moskva pod snegom. Jedan veoma poznat književnik, (toliko poznat da ga zovu «Maestro»), Nikolaj Maksudov, pokušava da postavi pozorišnu predstavu koju je nazvao PONTIJE PILAT.
«Hristos na sudjenju kod Pontija Pilata»
Na kostimskoj probi kojoj prisustvuju članovi Uprave pozorišta i Berlioz, predsednik Udruženja proleterskih pisaca. On naređuje da premijera Maestrovog komada bude odložena, a da se sa probama nastavi. Jer, ako je već ne prihvatljivo, za materijaliste kao što su oni, da junak komada bude stvorenje koje nije postojalo, Hristos, još je smelije dozvoliti mu da izgovara replike kao «Svaka vlast nad čovekom biće nasilje. Doći će vreme kada više neće biti vlasti, ni Cezara, ni bilo kog drugoga.» U jeku staljinističkog režima, trebalo je imati hrabrosti da se tako nešto kaže.
Međutim, u isto vreme mu dolazi pomoć sa dve strane. Jedna je otelotvorena mlada lepa žena, Margarita, udata za policijskog funkcionera, koja saoseća, razume i prihvata da se kompromituje sa odbačenim,na štetu svoje reputacije; druga daleko misterioznija enigmatična pojava koja se predstavlja kao Voland, profesor crne magije. Njega stalno prati jedan ogroman crni mačak i dva asistenta, Korovjev i Azazelo, polu skitnice, polu razbojnici, koji su veoma efikasni i bez imalo skrupula.
Taj je profesor, za Bulgakova a takođe i za Petrovića niko drugi nego đavo.
Hristov protivnik, i to mnogo duže vremena od marksista i lenjinista, Belzebut ne prihvata da se sumnja u istorijsko postojanje Hrista jer bi se tada takođe sumnjalo i u postojanje demona. Voland-Satana je rešio, i izum, majstorski smišljen i prikazan u knjizi a i na ekranu – da prosveti «hristianizuje» Moskvu, naravno ne iz verskih pobuda, već što se grozi materializma. Prisustvuje probama PONTIJA PILATA, komentariše, pravi primedbe kao «Dekor je tačan, ali Pilat nije imao takav glas.» I kada se Maksudova situacija pogoršava, počinje da se igra sa sudbinama staljinista.
U gradu počinju da se događaju čudne stvari. Oskar, član Udruženja proleterskih pisaca nestao je i ne prisustvuje Skupštini Udruženja na kojoj javno osuđuju Maestrov rad.
Neka tajanstvena sila prebacila je Oskara Daniloviča iz Moskve na Jaltu.
Profesor Voland nastavlja da dokazuje svoju moć. On ide čak tako daleko da Berlioz, okliznuvši se, pada pod tramvaj, koji mu odrubljuje glavu (koja potom nestaje), a da mu je on to prethodno i predvideo.
Pošto je bio svedok ovih događaja, Maestro počinje da veruje da je Đavo došao u Moskvu. Margarita zna da se sa Maestrom događa nešto čudno i obećava da će doći sa njim da živi zauvek, ali, on biva isteran iz svog skromnog stana i zatvoren u ludnicu.
Maestro je nestao. Margarita odlazi na Berliozov pogreb i odjednom ugleda pored sebe Volanda. Belzebut, Satana, ili, kako on kaže, Profesor crne magije. Voland teši Margaritu da je Maestro živ i da će ga ona videti. On obećava da će oboje prisustvovati izvodjenju zabranjene predstave.
Voland koji se predstavlja preko telefona kao ministar za kulturu, naređuje direktoru pozorišta da stavi na repertoar Maestrovog PONTIJA PILATA i organizuje premijeru.
Premijera je zakazana. Ulice Moskve oblepljene su plakatama. Pozorišna sala je ispunjena do poslednjeg mesta.
Pred početak predstave Voland, koji sedi na sceni, najavljuje seansu crne magije da bi se publika zabavila.
״Ljudi kao ljudi, novac obožavaju, a milosrđe se ponekad u srcu javi ״ – kaže Voland dok sa svojim asistentima, Korovjevom i Azazelom razotkriva sitne i krupne ljudske slabosti publike.
Publika koja se pohlepno bacala na delove odeće koji padaju sa plafona, našla se odjednom naga i, bežeći iz pozorišta zakrčila je stepenište i izlaz.
I dok policija, koju je neko pozvao, gura nage ljude u policijska kola, u loži, u pustoj pozorišnoj sali, sedi Margarita. U ložu ulazi Maestro koga je Voland oslobodio ludačke košulje, otvorio vrata njegove bolničke sobe i uputio ga u pozorište. Iza Maestra i Margarite, u loži se pojavljuje Voland i njegovi asistenti. Voland pruža čašu crvenog vina Maestru i Margariti. «To je Pilatovo vino, on vam ga šalje» kaže Voland i izjavljuje: Isus je rekao: «Vaš komad nije završen. Zato vam ne pripada svetlost, on vam daje mir.»
Ponovo smo u Maestrovoj bolničkoj sobi, u lidnici. Maestro je mrtav.
Čuju se reči Ješue Ha Nozrija: «Svaka vlast je nasilje nad ljudima.»
Nagrade i festivali:
|
|
Kritike:
Film Majstor i Margarita je prkazan na Festivalu u Puli i postao apsolutni pobednik. Osvojio je Veliku Zlatnu arenu za najbolji film, Zlatnu arenu za režiju, Zlatnu arenu za mušku ulogu, Zlatnu arenu za scenografiju, Zlatna vrata Pule! Prikazivan na mnogim uglednim festivalima dobitnik je mnogobrojnih nagrada.
Kakva satisfakcija. Nametnuo se kao vrhunski reditelj. Aleksandra Petrovića respektuju kao superiornog i autorski samostalnog stvaraoca. Stekao je status filmskog stvaraoca sa već afirmisanim stvaralačkim iskustvom i izgrađenim autentičnim izrazom.
«U očaravajućoj mešavini realizma i fantastike, uz odlične evokacije Moskve dvadesetih godina, Petrović uspeva da u halucinantnom prisustvu Volandovog anđela zla, koji je inače ovde u službi dobra, a u izvrsnoj interpretaciji Alena Kinija, u više prilika pruži fuge crnog humora.» Gracijani – CORRIERE DELLA SERA
«Delo je svečano, ironično, inventivno, ali ne uspeva da se od dobrog zanata podigne do vrhova superiorne inteligencije» Pietro Bjanki, IL GIORNO
Izvesna italijanska štampa nije bila oduševljena izborom Uga Tonjacija za ulogu Maestra. Kritičar italijanskog časopisa «Sipario» objašnjava ograničen odjek filma u Italiji:
«Svet Bulgakova je kompleksan i teško je u njega prodreti i u njemu uživati. Taj svet je još prilično daleko od kulture i senzibiliteta italijanskog gledaoca.Taj gledalac, međutim, mogao je da bude očaran spektaklom, onakvim kakav se u filmu nudio oku, ne uzimajući u obzir literaturnu i istorijsku obradu. Jer, čak ni na tom neposrednom nivou spektakla «Maestro i Margarita» mi se čini značajno delo. Crvena nit filma je, međutim, borba protiv cenzure i crvenog konformizma, trenutni poraz pesnika, njegova pobeda u perspektivi istorije, anticipirana za trenutak kada budućnost u «kojoj će sve biti pravično» hrupi neposredno pred smrt (san?, vidovitost agonije?) na scenu moskovskog pozorišta, a u režiji Volandovoj. Nije sučajno epicentar akcije pozorište a ne stan koji je zauzela đavolska banda pripremajući sabat. U filmu smo pronašli celu nit Bulgakova: borbu protiv cenzure, za hrabrost i slobodu umetnosti, tj. za vrednosti koje su bitne u socijalizmu a nikako njegovi rušioci. Rekao bih da se radi o jednom elementu objašnjenja a ne o potpunom objašnjenju usporenog lansiranja i nedovoljnog odjeka ovog inače tako značajnog Petrovievog filma. Treba, verujem, ići van Mihaila Afanasijevića Bulgakova pa videti kako se u jednoj generalnoj perspektivi situira film jugoslovenskog reditelja. Petrović nastavlja i delimično razvija i čini aktuelnim nemilosrdnu a iznutra postavljenu kritiku koju je Bulgakov proklamovao u životu kao i delu protiv gušenja slobode i intelektualnu hrabrost, protiv onemogućavanja, neslaganja i kritike koju sprovodi jedna socijalistička vlast. Petrović kao i Bulgakov ne okleva da snažno denuncira sva zla, pa čak i rugobe, jedne socijalističke vlasti koja je izgubila podršku naroda. On to čini iznutra, ostajući uvek na strani socijalizma, tj. u njemu. Ne kao neprijatelj i ne kao stranac već sa strašću i gorčinom kao neko ko oseća zla i rugobe kao deformacije i degeneracije (istorijski polazne) jednog velikog i odsudnog progresa čovečanstva. Jednom rečju, sasvim eksplicitno, geslo filma jeste sloboda za progres socijalizma a ne sloboda protiv socijalizma.»
«Od Petrovića bi mogao da uči levičar koji uvek ostaje unutar kritike a ne zna šta znači život po sebi. Ono poetsko je uvek tu u ma kom društvu. Treba ga samo videti, osećati i vazduhom udahnuti u sebe. To stalno ukazivanje (koje nikada ne prelazi u verbalizam) pretvara ovaj film u doživljaj koji usrećuje.» H.P. Zigrist – DIE TAT
Francuska štampa je bila jako naklonjena Aleksandru Petroviću.
«Petrovićev film najinteligentniji na festivalu, i to danas kada je na filmu uopŝte tako retka inteligencija. Petrović je umeo da uobliči filmske finese ove priče i suptilnosti teksta. Ideje su izražene na najjednostvniji način, bez insistiranja i one proističu iz zapleta koji se odvija u znalački odabranom ritmu. Muzika, čas duhovna, čas zabavna ili folklorna, predstavlja jednu od izuzetnih komponenata filma. Glumci svojim kreacijama doprinose vrednostima ove priče, dajući ličnostima notu istinske realnosti.» Luj Šove (Louis Chauvet) LE FIGARO
«Veliki roman (i u prenosnom smislu) «Majstor i Margarita»ruskog pisca Mihaila Bulgakova je jedno delo toliko značajno i konsistentno da je već unapred veliki izazov za bilo kakvu filmsku adaptaciju. Čak je i Felini ustuknuo…Apsolutno ga treba videti. Halucinirajući i veličanstven» LA CROIX
Alen Kini u ulozi đavola
«… Kada tiranija guši Boga, Đavo ga zamenjuje…»
Ikone i katedrale, zlato kupola i daske izbi, sneg: u Moskvi smo. Ne u bilo kojoj Moskvi. Još na samom početku filma, na špici, on nas upućuje. To je religiozna Moskva, duhovna Moskva.
… To je vera u đavola. Šta rekoh? To je sama vera đavo. Petrović, sledeći Bulgakova, ulazi u škropionicu sovjetskog raja. Tu se taj lepi đavo, ako ne baš reakcionaran, ono veliki buntovnik, poigrava i u očima vlasti ponaša kao gadan đavo. Petrović koji je ranije sreo srećne cigane danas nam tvrdi da je sreo i veoma aktivnog đavola.
Aktivnog kakvi su svi đavoli: sa čudnovatim načinima i sumnjivim veštinama, naterani smo da ih svrstamo u «crnu magiju». Čas se pojavi, čas nastane, đavolsko sad ga ima sad ga nema, proricanje, pomeranje stvari. I povrh svega potsmešljiva malicioznost tačnije podrugljivost. Petrović uspeva da maliciozno magično režira tu magiju i tu malicioznost.
… Film je veoma vedar. Seansa spektakla koju je Satana organizovao i prikazao na sceni zvaničnog pozorišta, tera nas da na silne šale reagujemo neodoljivim smehom. Ali taj groteskni humor, ta fantastika prividno lažna nesmeju da budu i iluzija. Oni gorkom žestinom oblače, bez prerušavanja, političku satiru. Koji su ti što precizno stavljaju «na nišan»: slepa pomagala i budale intelektualne tiranije; birokrate činovnici zvaničnog mišljenja – i preovladavajuće ideologije, kako danas treba reći – kada to mišljenje i ta ideologija nisu dovoljno sigurne u sebe da bi mogle da dozvole idejno neslaganje i dozvolile slobodu misli i govora. Promašeni književnici, linijski kritičari, bedne pisarske sluge, Petrović doteruje karikaturu i pretvara je u marionetu lutkarskog pozorišta. Pljeskamo đavolu kada ih kao žandar kažnjava.
… Sa tragi-komičnom lakrdijom već smo u stanju da vidimo, koji je nivo debate: jako visok, radi se o slobodi stvaralaštva i o državnoj moći, tj. o odnosu između vlasti i duha.
… Bulgakov, Petrović, Maestro i njegova Margarita, svi su oni dovoljno đavoli da nabiju rogove svakom dogmatizmu, nikada ubitačnijem nego kada je na vlasti.» Žan Luj Bori (Jean-Louis Bory), LE NOUVEL OBSERVATEUR
«… Zadivljujuća knjiga Bulgakova svojim kompleksnim sadržajem obeshrabrila bi mnoge reditelje. Petrović je znao da održi tačnu meru političke satire, šaškastog humora i magije koji su originalnost «Majstora i Margarite» …
… «Majstor i Margarita» je roman ruskog pisca Bulgakova, jedan od najvećih romana književnosti XX veka. Ali ta knjiga je štampana tek 1966 godine: 26 godina posle smrti Bulgakova!
… to je delo koje je proizišlo iz najvećeg beznađa. Ono ozbiljne teške i uznemirujuće događaje predstavlja dirljivim senzibilitetom.
I evo sada se jedan filmski reditelj zainteresovao za tu knjigu. Zove se Aleksandar Petrović. Iza sebe ima više velikih uspeha od kojih je čuveni «J’ai même rencontré des tziganes heureux». On je neosporno na čelu jugoslovenskog filma. On adaptira «Majstora i Margaritu», kao što sam već rekao, sa uspehom. Predstavlja svoj film na festivalu u Puli, godišnje takmičenje jugoslovenske filmske produkcije, i ubira sve nagrade. Film se prikazuje u bioskopima, kritike su bile oduševljene. I, od danas do sutra, film je skinut sa programa. Zabranjen? A ne, od koga? Pao je u taj zaborav slobode kojim se nijedna država ne može pohvaliti da je za potpunu slobodu.
Je li je to predosećanje tog ogleda koji je Petroviću dalo snage da napravi taj film koji je bio neizvodljiv?
U njegovom uspehu ima neto više od talenta: pasija koja je neophodna da bi dobri filmovi postali veliki.». Pier Bijar (Pierre Billard), LE JOURNAL DU DIMANCHE
«Svi đavoli pakla… Delo je barokno, puno inspiracije, primerno, nadahnuto maštom, delo glasovito proklamira sadašnjost… » R. Benajun (R. Benayoun), LE POINT
«Film koji treba okiiti lovorikama… »
«Suočiti se sa jednim tako jezgrovitim delom i adaptirati ga za ekran, bio je težak posao. Aleksandar Petrović je u tome magistralno uspeo. Spojiti realnost sa fantastikom nije lak posao, ali sa njim smo kao riba u vodi.
… Petrovićev film postoji. Tu je, i baš je tu. Solidan, jak, blistavo vođen, jasan, ironičan i nežan. Retke lepote on snažno svedoči a takođe biva i optužba.
«… Film visoke klase, dostojan romana koji ga je inspirisao.» Mišel Diran (Michel Duran) CANARD ENCHAINE
«Đavo i vlast. Bulgakov koga režira Petrović: jedno remek-delo. Koje Jugosloveni neće videti.
Susret, kao takav, dve jake stvaralačke osobe, gledano kroz vreme, ima uvek nešto fascinirajuće.
… Solidne dobroćudne pojave, dirljiv svojim pogledom punim dobrote, taj rođeni Parižanin (1929) osvaja svojom skromnošću, svojim melanholičnim humorom i uzvišenim pogledom na stvari... danas je on u svojoj zemlji, ćuveni priznati reditelj, koga šalju na festivale, pravi kolekciju nagarada… ali njegovi folmovi ne mogu uvek biti prikazani publici. Majstor i Margarita nije zvanično zabranjen ali se ne prikazuje.
Lirika i magija. Film ima snagu remek-dela. On «postoji» tako snažno da izgleda bezpredmetno praviti neku logičnu analizu. U isto vreme on evocira istorijski Moskvu dvadesetih godina sa minucioznim realizmom, i u isto vreme fantastičnu priču opsednutu đavolom, njegovom mačkom, i njegovim dvoma pomagača. Način na koji se prepliću realno sa nerealnim, satira sa tragedijom, humor sa strahotom, je čudotvoran. Svi se ti elementi menjaju, kadar za kadrom, bez rešenja za nastavak i na kraju uspevaju da postoje u isto vreme, pomešani sa istom jakom lirikom. Jedna ista magija oživljava te metamorfoze i uzdiže igru troje glavnih glumaca Ugo Tognazzi (Maestro), Mimsy Farmer (Margarita) i Alain Cuny (Đavo).
Majstor i Margarita je film koji treba videti i to videti ga više puta. On kaže «Svaka vlast je nasilje nad ljudima.» Hoćemo li ikada prestati da se pitamo za tu beznadežnu omenu?» Žak Doniol-Valkroz, (Jacques Doniol-Valcroze), L’EXPRESS
«… Ta Moskva iz 1920 gde je Bulgakov doživeo istu mračnu sudbinu kao i njegov heroj Maksudov, jer ne zaboravimo da je genijalni književnik bio osuđen od staljinove vlasti da ne bude ni čitan ni da mu se predstave prikažu za vreme svog života. Smrt Maksudova u jednom psihijatrijkom azilu, preteča je drugim smrtima nepokornih pisaca u drugim azilima gde će ih zatvoriti, ovoga puta (paradoksalna terapija) kako bi ludilo umirilo duh.». L’AURORE
«Jedan od najlepših filmova koje smo videli u Kanu…» L’EXPRESS
«… sigurno je veoma teško igrati na dva nivoa: u isto vreme fantastčian film i film potkazivanja, to je veoma veoma teško, ali on je uspeo. Treba ga videti po svaku cenu.» Radio emisija Le magazine de Pierre Bouteiller RADIO FRANCE CULTURE
«… Divno uživanje u ironičnoj komediji.» HERALD TRIBUNE INTERNATIONAL
«Majstor i Margarita je film izuzetne lepote… » DIE PRESS
«…Veliki film.» DIE WELT
«Najčudniji film godine» TIMES
«Remek-delo» DIE TAT ZURICH
«Remek-delo» TV-RADIO ZEITUNG
«Remek-delo» LUZERNER NACHRICHTEN
Aleksandar Petrović o filmu:
1972 – Aleksandar Petrović duboko veruje u čvrstu vezu izmedju literature i filma i okreće se ruskoj literaturi.
«Bulgakovu me je privuklo i jedno slovensko, meni blisko, osećanje humora. To je dubok, oštar, nimalo naivan humor. Pa, onda i njegova mudrost. Odnos Bulgakova prema vlasti, to je odnos jednog izuzetno mudrog čoveka.»
«… Kod Bulgakova su me privukla tri njegova dela: “Pseće srce”, «Majstor i Margarita” i “Purpurno ostrvo.” Mislim da je kroz ta tri dela Bulgakov izrastao u jednog od najznačajnijih pisaca ovog veka. A zašto je to tako? Zato što je Bulgakov u prelamanju sveta koje se odigralo tokom dvadesetog veka, iz jednog u drugi društveni koncept, uočio jednu kapitalnu stvar: menjanje društvenog sistema mora da prati i transformisanje čoveka. Moramo da menjamo svest čoveka ako želimo da dođe do bitnih i važnih promena. Bulgakov je uočio ogromni moralni ambis u kome pliva dvadeseti vek. I da su taj moralni ambis i antinomije kroz koje prolazi savremeni čovek ( baš zbog tog moralnog ambisa ) toliko duboki da dodiruju oblast fantastičnog.
«Kada mi je svojevremeno, u Parizu, dopala do ruku knjiga «Majstor i Margarita», pročitao sam je nadušak i osvojen njenom lepotom i dramaturškim mogućnostima koje je nudila, odlučio sam da na njoj temeljim svoj budući film» – kaže Petrović. – «Podvlačim: ja neću filmovati roman Bulgakova, već mi je on poslužio samo kao inspiracija. Pokušao sam, najpre da ovaj film napravim u Jugoslaviji, ali domaći producenti nisu bili zainteresovani. Obratio sam se, zatim, stranim producentima i oni su prihvatili saradnju.» Iz intervjua «Saša rasteruje aveti» ILUSTROVANA POLITIKA 25.IV.1972
I najkomlikovanije stvari mogu se reći jednostavno i razumljivo.
To nije bilo lako sa filmom Majstor i Margarita. Naročito je bilo teško inkarnirati lik đavola i njegovih asistenata; a nije bilo ništa lakše naći rešenje za scene koje su bile vezane sa fantastičnim a dešavale su se u realnoj atmosferi sa savremenim kostimima i dekorom.
Potsećam da sam ponekad doslovno transpozirao čitave pasuse dijaloga iz originalnog Bulgakovljevog romana.
Naravno, nije mi bilo moguće da evociram sve epizode, da rekonstruišem sve ne brojene magije koje su u knjizi. Čak sam definitivno rešio da ne prikažem Hristovo Stradanje koje je kontrapunkt u Bulgakovljevoj priči. U stvari, u romanu «Majstor i Margarita», ima materijala za više filmova a ja sam mogao da napravim samo jedan jedini. Trebalo je adaptirati delo. Belzebut se ponekad pretvara u ogromnu crnu mačku. Nije dolazilo u obzir da ga pretvorim u plišanu mačku. Po tom pitanju, litaratura je mnogo slobodnija nego film da mašti pruži veće mogućnosti. To je jedan od razloga što sam se ograničio na jednu jedinu scenu seanse crne magije, dok ih u knjizi Bulgakova ima daleko više. Izabrao sam, jednu predstavu u kojoj Đavo na pozorišnu publiku pušta pravu kišu dolara i garderobe po zadnjoj modi, da bi ih odmah zatim ogoleo i tako gole pustio da jure niz stepenice ka izlazu i na ulicu. Film je konkretna umetnost. Bilo mi je teško do prodrem dalje u iracionalno.
… Nekoliko reči za kraj filma: Maestro je poslat u psihijarijski azil. U neku ruku, to je i logično jer pretenduje da je video Đavola. Ali mi znamo, pošto smo ga videli u filmu, da Đavo stvarno postoji. I tako možemo da verujemo do kraja filma.
Na kraju, videli smo kada je iz azila Maestra Đavo pustio na slobodu da bi ga još našli u njegovoj bolničkoj sobi. Ali ovga puta on je mrtav. Nije li Đavo sa svim svojim paklenim veštinama bio proizvod Maestrove mašte? Ili sve što se desilo, stvarno se i desilo, a smrt Maestra nije li obična prevara? Odgovora nema.
Neki mogu da veruju da Đavo postoji, drugi, ako hoće, mogu da izjave da smo ga Maestro, Bulgakov i ja samo sanjali. Ne znam šta bi Maestro i Bulgakov na to rekli, jer oboje više nisu živi, ali ja sam pre sklon da verujem da on postoji, nego da ne postoji.
Aleksandar Petrović o blokadi filma
Naravno, formalne zabrane filmova nije bilo, ali su filmovi onako «neformalno» završavali u bunkeru.
Koproducenti moga filma Majstor i Margarita «Dunav film» posle svega dva dana prikazivanja ovog filma u Beogradu, kada ga je već videlo dvadeset i pet hiljada gledalaca, doneo odluku da ga povuče iz distribucije i tako onemogući gledaocima suočavanje sa ovim filmom.
To je bio povod za pitanje Bore Draškovića: «Čudno je da vaš film «Majstor i Margarita», i pored nagrada, ne znam iz kojih rzloga, kod nas nestaje kao kamen bačen u mračnu dubinu. Zašto je to tako?»
Što se tiče Majstora i Margarite, stvarno ne znam šta se dešavalo. Radi se o monstruoznom primeru manipulacije političkim okolnistima. Taj je film dobio 4-5 nagrada, između ostalih i Veliku zlatnu arenu, proglašen je filmom godine od strane stručne kritike. Ni sam ne znam koje je sve nagrade dobio. Prikazivan po celoj Evropi i većem delu sveta. Međutim, najednom, u kontekstu afere Plastični Isus, koju su ljudi zloupotrebili što su prebacili sve to i na film Majstor i Margarita, optužen sam za antikomunistički film. Pritom su se citirali neki zlonamerni tipovi iz inostranstva, ali ne i pravi ljudi i prava levica Italije. Navedimo jedan paradoks: taj film je bio zabranjen za prikazivanje od radničkog saveta Dunav filma, a istovrumeno je vodeća ličnost za propagandu Francuske KP Žiken izjavio u intervjuima u Francuskoj da je to najbolji film godine zbog njegovog antistaljinističkog stava. Suština toga je vrlo mračna.
U slučaju filma Majstora i Margarite, nije se išlo na sudsku zabranu, jer bi to štetilo ugledu naše zemlje u inostranstvu… U kampanji protiv Majstora i Margarite glavnu reč vode Gradski komitet i režiseri Puriša Đorđević, Žika Mitrović, Dragovan Jovanović…, kao i drugi koji su tražili zabranu mog filma. Među njima, pored Komiteta, najglasniji je bio Puriša Đorđević.
Čitave tri – četiri godine moje ime nije smelo da se pojavljuje u javnosti. Ni u javnim glasilima, ni na televiziji, ni bilo gde. Moji filmovi nisu prikazivani. Tri filma su mi izbačena iz takozvane revije pulskih pobednika. U takvoj situaciji, naravno, nikome nije padalo na pamet da mi ponudi film. Ni meni da se nekome ponudim. I to je tako trajalo do 1976. kada sam u Zapadnoj Nemačkoj snimio Grupni portret sa damom. Otišao sam u jednu zemlju koja nije bila socijalistička i snimio par excellence progresivan film. I to ne našim sredstvima, nego finansijskim sredstvima te zemlje. Da sam crni bauk, iskoristio bih tu situaciju i etiketu koja mi je prišivena, da snimim nešto drugo a ne Grupni portret sa damom.
Ugo Tonjaci (Majstor) i Mimsi Farmer (Margarita)
Pontije Pilat Aleksandra Petrovića 36 godina po prikazivanju filma ostaje i dalje prisutan
Bulgakovljev junak u filmskoj i pozorišnoj adaptaciji Aleksandra Petrovića
Srđan Vučinić
objavljeno: 26/04/2008.
KULTURNI DODATAK
KNJIŽEVNOST I FILM