(1961)
Pitanje: «Zanima nas kako, zašto i kada ste počeli da se bavite filmom?»
Odgovor: Prišao sam filmu pre punih 13 godina, verovatno kroz literaturu (bio sam strastan čitač). Dogodilo se to neposredno po završetku srednje škole. Ne bih mogao sasvim precizno da Vam odgovorim – zašto? Možda su tome doprinela i DECA RAJA (danas bi me, međutim, siguran sam, taj film manje oduševio – to rastužuje, priznajte…)
Aleksandar Saša Petrović 1948
O stvaralaštvu:
Boro Drašković “Film o Filmu” – Prometej
(razgovori vođeni i filmovani tokom snimanja Seoba 1987. godine) odlomak iz Literatura i film
PETROVIĆ: … taj rad na filmu, to što neki nazivaju stvaralaštvom. Nikad nisam voleo da upotrebljavam tu reč. Ona u meni izaziva nervozu, čak osećaj nesigurnosti, osećaj da sam suviše pretenciozan. Ne samo ja već i svi oni koji tu reč upotrebljavaju, kao da želimo da se izjednačimo sa Bogom. A ipak, šta je taj rad na filmu, rad u umetnosti? Po meni je to potreba čoveka za dostizanje nečega što (‘ajde ne zovimo ga božanskim) predstavlja nešto nestvarno, neviđeno, zapravo to je jedan put saznanja. Specifičan put saznanja svakog od nas kojim čovek dopire do granica nepoznatog… Bog i misterija sigurno postoje… sigurno predstavljaju deo tog lavirinta… E, sada, kako sam se ja zainteresovao (i pored zebnji i nedoumica), nazovimo ga uslovno, za stvaralaštvo?! Bio sam, pomenuh ranije, strastven čitalac.
… Roditelji su mi dali dosta slobode. Pošli su od pretpostavke da dete treba pustiti da se samo razvija u uslovima koji su mu dati… Od oca sam dobijao pomoć samo u matematici, bio je inženjer, a ja nisam voleo da razmišljam u matematičkim oblicima… Posle me je obuzela neka mađija brojeva: naslovi mojih filmova su Dvoje, Tri… Ali knjige su me opčinjavale… Rat i mir sam pročitao kao desetogodišnjak, odmah sam počeo da čitam Dostojevskog… Nakon čitanja bio sam odsutan… Kao da je moja ličnost bila podeljena čitanjem… Uglavnom tu je počela opčinjenost umetnošću: čitanje, bioskopi, stvarnost… Sve to praćeno sirenama… Skloništa i trčanje kroz dim i ruševine, jezivi zvuk bombi i ljudskog straha… Nešto od toga može da se vidi u Grupnom portretu sa damom…
… Sam čin stvaranja ne daje pravo na povlašćen položaj. To je sposobnost i veština da se izrazite.
… I sigurno je da je najveći uticaj na mene izvršio moj prvi, pravi i jedini učitelj – Dostojevski… Davno se, dakle možda u mojoj podsvesti, učvrstila ideja da se brak izmađu literature i filma ne može razvesti… Da je to jedinstveno telo. I danas, kad sinhronizujem film i postignem zajednički efekt slike, šuma, muzike dijaloga i dramskog toka, imam isti onaj osećaj ulaska u auru kao kad sam sa nekoliko reči konstruisao stih…
… U momentima kad se javi aura, kad se to zadovoljstvo javi, čovek je potresen. Nema osećanje superiornosti, to je pre osećanje ljubavi… Kad je već tako, zašto bih radio drugi posao koji mi ne pričinjava takvo zadovoljstvo?!
… Ja sam uvek radio ono što sam želeo i hteo. Tu, ne samo da mi je savest mirna nego sam čak i uživao.
Mislim da sam ja dosta srećan reditelj. Malo je filmskih reditelja na svetu koji su uspeli da od tri najveće knjige ovog veka, naprave filmove. Mislim na Majstora i Margaritu Mihajla Bulgakova, na Grupni portret sa Damom, Hajnriha Bela i na Seobe, Crnjanskog.
