Posle završene mature 1947. godine Aleksandar Petrović nije mogao da se odluči za izbor daljih studija. Otac je želeo da se sin upiše na tehnički fakultet i postane inženjer kao i on i majka, ali majka, poznavajući sinovljevo interesovanje za književnost i umetnost, kada je pročitala u novinama da je objavljen konkurs za upis na filmsku akademiju u Pragu a u opisu studija bila je citirana i filmska tehnika, savetovala je sinu da konkuriše.
Tako se Aleksandar Petrović odlučio za izbor svoje buduće profesije.
«Sa samog ispita u sećanju mi je ostalo da sam morao da otpevam jednu srpsku narodnu pesmu ; možete da mislite: jednog izbezumljenog klipana koji je dva-tri meseca pre toga video «Decu raja» i jedan čehoslovački film o kome danas stvarno ništa više ne bih mogao da kažem, a koji me je u to vreme oduševio (zvao se «Violina i snovi»), jednog izbezumljenog klipana, dakle, koji je posle projekcije ta dva filma u Beogradu (a u Beogradu su se u to vreme davali samo sovjetski filmovi) rešio da postane filmski režiser, kako stoji ispred jedne ozbiljne komisije sastavljene od gomile ozbiljnih ljudi, i kako peva jednu neozbiljnu seljačku srpsku pesmu, koja se, dobro se sećam, zvala «Ubava si Jano…» – Prizor za bogove!… – I danas se iskidam od smeha kada se toga setim. – Bilo kako bilo, medjutim, ja sam bio primljen u FAMU i, eto, postao filmski režiser. Ko zna, dakle, šta bi bilo da tu pesmu nisam otpevao!»
